Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

      Šta da obučem?    Haljinu neku. Možda ovu crvenu, ili ovu plavu, ili ljubičastu? Hmh, nešto mi raspoloženje nije za haljinu.          A da obučem ovaj puder-roza komplet? Nijednom ga do sada nisam obukla. Mada, ni ove haljine, nijednom ih do sada nisam obukla. Da, da, puder-roza komplet i one puder-roza cipele, jeste da su one nekako više prljavo-roze. Ni njih ni jednom do sada nisam obukla.    Raspoloženje je ustvari baš za komplet. Lepo sam to smislila, sad mogu da počnem da se spremam. Kosa mi je već suva samo da ne počnem da se znojim. Joooj! Dobro je, ne moram da peglam komplet. Još peglu da uključim, sad bih načisto izgorela.         Kad bi samo stomak mogao da mi se smiri, da ne ide više gore-dole. Već dve loze sam sabila, ne smem sad i treću. Najbolje da na sastanak posle dvadeset godina odem pijana.    Komplet? Hm.    Kafa! Kako da zaboravi...

   Ljudsko nezadovoljstvo je upravo proprcionalno količini novca koja se potroši oko praznika. Količini besmisla da bi se zadovoljila forma.     Ne bih da ovu priču shvatite kao neki protest protiv jelke, Deda Mraza, ukrasa, šljokica, snova. Već za vikend ću okititi i to onu pravu, jelu. Volim da mi kuća miriše na nju. A samo ona daje te divne praznične mirise. I da se razumemo, jela je sa korenom u saksiji. Ukrasi su stakleni, brižljivo birani godinama.      Da, ovu priču piše ona koja je kroz to prošla i sada, sa distance može dobro da vidi o čemu se zapravo radi. A samo se sa distance dobro vide stvari. Kada smo unutra nikom od nas to nije moguće. Samo kopamo dublje, kao jazavci. A mrak je sve veći, jer je rupa sve dublja.      To su spiskovi, šta spremiti, šta obući, koje poklone kupiti. Rezimei i statistike dosadašnjih uspeha i padova. Naravno, sve uz preporuke učitelja života kojih nikad više. Danas za sve i...

   Pad je prilika da se podignete. To je blagoslov.    Pametni ljudi se uče na greškama drugih ljudi. Iteligentan čovek isključivo na svojim. I to ne iz prve. Prethodi višeputno lupanje glavom o zid.     U takvim situacijama smo skloni da krivimo život, sudbinu, Tvorca... prodje dosta vremena dok se ne pokupimo i krenemo iz početka. A sve to samo zarad toga, da krenemo opet iz početka. Ovaj put sa potpunim poverenjem u to da ako nam je dato to da prodjemo, onda ćemo i proći.     Nema tu krivice, samokažnjavanja, kajanja...     Ima pokajanja, ima svesti o tome da osećaj krivice drži čoveka u ropstvu. A svaki čovek je slobodno biće, samo ne postoji uvek svest o tome.     Pad je prilika da donesemo promene u život. One bitne, unutar nas samih. Uostalom, to je i jedina prava promena. To trebamo shvatiti kao priliku, da stvari uradimo ne bolje, nego na bolji način. To je prilika da se odvojimo od programa sa...

   Toliko ljudi, a čovek sam.    Nema razgovora, samo prepričavanja. Šta, kako, kome je neko rekao. I šta je taj neko odgovorio, usput dižući levu obrvu, ili sklanjajući pramen sa lica. Bespotrebno trošenje vremena i energije. Posle su obično svi umorni.    Nema iskrene razmene izmedju dva bića. Nema iskrenog razgovora, ni empatije. Otuda su svi usamljeni, otudjeni jedni od drugih, svako u svom bunkeru. Ponekad samo promole oči da vide kako neko nešto, ili usne da nešto kažu, ne i da otvore.     Retko su oči i usne sinhronizovane. Nemoguće je kad si u bunkeru, postoji samo taj mali otvor kroz koji mogu da dodju, ili oči, ili usne. Nikada cela slika.     Kolektivna šizofrenija. Jedno misle, drugo pričaju, treće rade. Ispred njih su drugi, koji ih mogu povrediti, zato je bolje da su u bunkerčiću. Tamo je toplo, sigurno, tamo ste samo vi. Sa svim strahovima, frustracijama, nesigurnostima, neslobodama...    ...

    Ako u životu ne uradiš bitne stvari, kao da nisi ni živeo.    Ljudi se toliko potroše na važne stvari tako da im bitne naprosto promaknu.    Pre neki dan sam gledala dokumentarni film o životu Elvisa Prislija. Pa ga sinoć ponovih, u društvu. U društvu se i sa drugim ljudima stvari bolje vide. Tako se jedino mogu proveriti, sa drugim čovekom. Jedan od koraka za odvajanje  bitnog od važnog.     Neosporan je dubok trag koji je ostavio u muzici, u kulturi  XX veka. Sve te lepe pesme koje će generacije i generacije slušati ponovo. Uz njih će pasti prvi poljubac, susret, još neke lepe stvari, po neka ružna. Biće prisutan još dugo u životima mnogih. Mnogi će mu i zavideti na tome, što još uvek na neki način živi.     A može se njegova priča posmatrati i drugačije. Da ne idem daleko u pitanja da li je i kada presekao pupčanu vrpcu, da li je zaista voleo drugog čoveka, da li je do kraja upoznao reč radost, ...

   Novine, društvene mreže, televizija, sve je prepuno vesti iz politike, mode, sveta zabave, sporta, pomalo kulture...     Nema čega nema,neko bi rekao. Sve same marginalne stvari.         Vreme je da se pozabavimo ozbiljnim temama.    A tada je najbolje krenuti iz početka.    A to je ono na čemu ovaj narod pada iznova i iznova.     Ne zna ni gde mu je, ni šta mu je početak.     Pričaću vam naizgled banalnu priču. Naći će joj manu svi koji nisu pročitali ni slova od Prusta, Mana, Dostojevskog, pozivaće se upravo na njih.      Jesen je, pa izmedju ostalog valja srediti ormare. Jedan zaista mukotrpan posao, posao za koji je poterebno strpljenje, vreme, dobra organizovanost. Posao za koji je potreban red.          1) Početak - Dobro pregledati koliki su vam smeštajni kapaciteti i oderedite prioritete. ...

   Bezimeni ljudi prolaze.    Bezlični, ispijeni, bledi.    Ako nemaš ime nisi pripitomljen - izgovara Mali princ.    Gledam ljude kako prolaze, svi su oni nekom nešto. I njima je neko nešto. Niko nije svoj. Niko nije u miru sa samim sobom.     Bez prefiksa moj, ili moja kao da ne postoje. Posle tog moj, moja, obavezno dodje i status koji dotična osoba zauzima u njihovim životima. Svedeš čoveka, živo biće, na status koji zauzima u tvom životu. Ni ti nisi svoj, svoja, pa tako uzvraćaš istom merom.       Da bi iko na ovom svetu, video drugog čoveka, upoznao drugog čoveka, za početak bi trebalo da ga pogleda bez prefiksa. Ako vam je naravno do toga. Ako vam je do toga da spoznate život i drugo ljudsko biće.       Pomodorstvo je postalo priznanje sopstvene sebičnosti, bez da se zaista i prihvata. A to je samo jedan mali korak da je čovek u miru sa tim da su i drugi, isto kao i ...