Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

   Bezimeni ljudi prolaze.    Bezlični, ispijeni, bledi.    Ako nemaš ime nisi pripitomljen - izgovara Mali princ.    Gledam ljude kako prolaze, svi su oni nekom nešto. I njima je neko nešto. Niko nije svoj. Niko nije u miru sa samim sobom.     Bez prefiksa moj, ili moja kao da ne postoje. Posle tog moj, moja, obavezno dodje i status koji dotična osoba zauzima u njihovim životima. Svedeš čoveka, živo biće, na status koji zauzima u tvom životu. Ni ti nisi svoj, svoja, pa tako uzvraćaš istom merom.       Da bi iko na ovom svetu, video drugog čoveka, upoznao drugog čoveka, za početak bi trebalo da ga pogleda bez prefiksa. Ako vam je naravno do toga. Ako vam je do toga da spoznate život i drugo ljudsko biće.       Pomodorstvo je postalo priznanje sopstvene sebičnosti, bez da se zaista i prihvata. A to je samo jedan mali korak da je čovek u miru sa tim da su i drugi, isto kao i on sam, sebični. Na sopstvenu nekako i pristanu, tudju ni ne vide. Negiranjem njenog postojanj

  Tabani kroz cipele osećaju zemlju.    Utisnut izmedju Gledićkih planina i Rtnja - Levač.    Magičan.        Kažu ljudi ime je dobio po obliku koji zauzima, četvrtina punog kruga, levak.    Dok koračam njime, sa prijateljicom tek pridošlom iz inostranstva u svoj rodni kraj, mislima mi prolaze Desankini stihovi - Srbija je velika tajna...    Ponekad utešno, ponekad teško od te pomisli. Danas je došlo to teško.    Gledam u nju tako rastrzanu izmedju dve zemlje, tako vidim i samu zemlju u kojoj smo rodjene.     Rastrzana, možda je zato uvek tako dobro poorana i plodna.     Lepe, velike, prazne kuće u praznim selima. Kažu, otišli su ljudi trbuhom za kruhom. A mlin su svoj imali.     Tako, osamdesetih su odlazili, sada se poneko i vrati. Makar da otvori prozore na kući. Da poseti groblje na kojem još uvek počivaju znani im ljudi.     Gledam Levač danas,  svega jesenjski pun a prazan.     Srbija ima puno Levača. Prekrajanih, sakrivenih, ako se mi njih ne

    Heshima.     Današnju priču počinjem na suahili jeziku, jeziku naroda Svahili. Ne znam njihov jezik, ali im je reč za poštovanje lepa. Nadam se da će je makar  još neko naučiti čitajući ovu priču.     Ako već ne razumemo tu našu, a da ne upadam u sterotipe engleskih, nemačkih, italijanskih reči - respect, respekt, rispetto. Ovo samo da razjasnimo današnju temu.     Danima nas naslovnice bombarduju sa užasnim saobraćnjim nesrećama na našim putevima. Putevi su nam u katostrofalnom stanju, a šta nije, ali kada je već tako, onda se vožnja prilagodjva datim okolnostima. Tako rade razumni ljudi, ljudi koji u sebi nose poštovanje spram života koji im je dat.      Malo sam putovala svetom, dovoljno da mogu da napravim razliku. Ovoliku  količinu bahatosti, bezobrazluka, divljaštva, agresije, nipodaštavanja, izdizanja... nisam videla nigde. A kakvi smo zaista prvo se manifestuje u saobraćaju.       Na svakih dvadeset godina imamo rat, otprilike, kada se pogleda stanje u sao

   Lud sam, tako kažu. Koračam ulicama ovog mračnog grada, presrećem žene udate, žene neudate, babe, devojke, devojčice ne, nikada. Vrebam ih iz parka, tu odmah iza spomenika Karadjordju. Raširim mantil i onda uvek čujem vrisak i bat koraka propraćen mojim grlenim smehom. Čega se plaše? Zar takvog gospodina još uvek nisu videle?    Onda zakopčam svoj dunkl-plavi mantil i zadovoljan se odgegam u svoje malo skrovište. Zaključam vrata iza sebe. Ima svakavih budala u ovo današnje zlo vreme. Pustim muziku, snimak Posela 202 iz devedesetih godina.To me užasno opušta. Zalijem muškatle u prozoru pa potom nahranim gospodina Grofa i zadovoljan legnem u krevet.    Ova od večeras i nije baš bila neka – mota mi se po glavi. Njen krik nije bio onako prodoran kao što ga ispuštaju zrele žene, nihovi krici su najlepši. Čudno je to, one bi   trebale samo da pogledaju i okrenu se na drugu stranu. A ne, one zastanu, osmotre, onda se kao okrenu na drugu stranu a krajičkom ok

   Stara srpska boljka,  sve drugo,  tuđe, nam je bolje, bliže,  draže.        Umesto da radimo na onome što već imamo,  da to unapređujemo,  mi pošto-poto pokušavamo da ono što je blisko nekim drugim narodima, nakalemimo nekako.    Onda to "nekako'" obično izgleda nakaradno.         Tako nam je sa jezikom,  sa kulturom,  kuhinjom...    Stoga me je entuzijazam mojih zemljaka da naprave malo drugačiji,  "običan", "beli" sir iznenadio i obradovao.       Prvo, jer me tuđi uspeh i entuzijazam izuzetno raduje. A drugo, u tome su zaista i uspeli.          Beli sir sa slaninom,  ili govedjom pršutom,  ko kako više voli. Kome je šta bliže i na to su mislili.          O ukusima ne treba raspravljati,  ali zamislite da jedete pun kajmaka beli sir sa pršutom, ili slaninom. Posoljeno taman koliko treba.     Uz to, po želji, možete belo, roze ili crveno vino. Možete i bez vina u dobrom društvu. Pustite maštu na volju, onu koja je vama bliska