Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

        Gutljaj po gutljaj istovremeno puštamo da nam sklizne kroz grlo, dok dokonišemo pored bunara, kafa koja nam je nezaobilazni deo rituala. Zagledale smo se u otežalu od ploda i savijenu do zemlje kajsiju.         - Dve priče si počela da mi pričaš i ni jednu mi nisi dovršila?         - Koje dve priče? Nisu to dve priče ćerko, to je sve jedna priča i neće se završiti ovde, priča izmedju žene i muškarca, ta ti je za vjeki vjekova.         - Ih, pa neće valjda muškarac i žena samo da se mimoizale?         - Ćerko, mogu da se nadju samo onda kad se mimoidju. Rekoh ti da je žena prilagodljiva.  Vidiš kako to ide, žena kad se stuži plače, isplače šta je boli i može opet iz početka da da toplinu. Muškarac pusti da ga jede tuga i onda nema dalje. A oni koji i zaplaču zaplaču da bi ih još više pojela. Žena plače da ispalče tugu a muškarac plače da je produži.          Ćutimo...          - Tako ti je to.          - Hm, ne razumem samo što nisi sve odjednom rekla.          - Ć

      Za sve frajerice, tatine devojčice i sve najdraže mamine princeze.Sve ste postigle u životu, imate školu, stan, auto... ali, nemate svoj život.               Možete da putujete gde god hoćete, nadjete i ponekog frajera ili neku dužu vezu. Za standarde, koje ste same sebi postavile, niko nije dovoljno dobar, lep, pametan... niko nije "preveličanstveni" da bi ste sa njim rodile dete. A pitanje je, da li vi zaiste želite dete?               Dete, kao šansu za neku dušu da ponovo dodje na svet.               Oslobodile ste se nametnutog mišljenja da je žena rasplodni objekat i da je tu da bi se društvo okoristilo njenim genitalijama. Pa nije žena inkubatorska stanica.       Oslobodile ste se "tripa" da muškarcima radjate decu kako biste ih time zadržale, jer u biti njima je više do toga. Njihovom egu prija da  imaju svesavršenog naslednika, kao što je uostalom on sam. Jer, mama mu je dala tapiju na to. A što biste vi drugom gladile ego na uštrb sv

         Scenografija uvek ista, ja bih uživala u dugom raspustu i sa nanom  učila sve one male, ženske stvari- kako da napunimo papriku na primer...Dan bismo završavale u unutrašnjem dvorištu kuće rashladjenom vodom sa bunara i sveže zalivenim cvećem.          Uz kafu je uvek išao neki sveži voćni kolač, limunada i samo po koja reč:          -Ćerko, onomad ti rekoh da je žena prilagodljiva -izgovorala je izmedju parčića kolača od višanja koje je pažljivo sekla kašičicom-polako ćeš saznavati u životu sve ono što nas dve sada pričamo.Samo požuri polako.Mnogo čitaš ti te knjige,zapamti- nije isto kad jedeš ovaj kolač i kad čitaš o tome da si ga jela.          -Hm...lep kolač -imala sam strplivosti za njene upadice pre nego kaže zaista ono što je htela, a i iz upadica sam saznavala mnogo toga -onomad smo pričale...          -Zapamti...suze su ženska stvar a za muškarce je tuga.          Opet ćutimo,dok se gugutke vole oko nas, a niz grlo zapadne po neka kisela višnja iz kol

        Nana i ja opet pored bunara pijemo kafu i da se razumemo, bunar nije metafora.         Letnje je veče, ras  Nahladile smo dvorište i zalile cveće.         - Nego nano,  rekla si mi proletos kada smo isto ovako pile kafu, samo nam je cveće bilo mladje, da kad dodjem u neke godine bežim od muškaraca koji su prešli četrdesetu a još se nisu ženili. A zar nije isto tako i sa ženama?         - E vidiš ćerko, nije. Drugačija je žena od muškarca.         - Pa ljudi su, i jedno i drugo.         - Jesu, al˙ se žena prilagodi kad je njen.        I tu kafu smo odćutale do kraja. Cveće beše popilo svu vodu a dvorište suvo.

      Koliko puta čovek sebi kaže da će da promeni sijalicu?       Jer je slaba, ima malo vati, a svako veče čkilji uz nju.      Sijalicu,  ovu slabu, kupio je onako, usput, bila na akciji pa da ima za rezervu. I sad, danima radi na rezervi. I danima pokušava da rezervu zameni glavnim igračem. Ima čovek i volju i potrebu. Rezerva čkilji svako veče.      Rešio čovek i život da promeni. Rešio, ima volju, potrebu, po starom više ne ide.      E sad, sa životom, je l˙isto kao sa sijalicom ili treba da  zasvetli neka nova sijalica?      Da li do promene dolazi voljom ili željom za promenom?      Kad čovek kaže - promeniću život, deluje kao odluka. Odlučio i onaj da promeni sijalicu a još uvek čkilji uz onu koju je kupio na akciji. Sada ćete mi verovatno reći da sijalica i život nisu isto, a zaboravljate da na sijalici najbolje vidite kako je u životu. Drugim rečima, ništa ako ne zasvetli sijalica! Jer ako vam zaista smeta, vi ćete iz želje da više ne čkiljite, a ne iz želje da

     Setih se danas jedne tople proleće večeri, kafa pored bunara, pokojna nana i ja.   - Ćerko, gledam te nešto, još si mlada pa moram nešto da ti kažem.   - Kaži nano...    - Ti, kakva si, pre tridesete godine nećeš da se udaješ, a tad, kad budeš rešila, biraj, ili udovca, ili razvedenog. Nikako tog, što se nije ženio do svoje četrdesete.    - Pa valjda je bolje da je skroz slobodan - kažem kroz smeh, zatečena takvim upadom u naš, dotadašnji razgovor.    - Dobro me slušaj i pamti. Muškarac kad predje četrdesetu, a nije se ženio, beži od njega.    Odćutale smo do kraja tu kafu, u jedno toplo, prolećno veče, pored bunara.