Nana i ja opet pored bunara pijemo kafu i da se razumemo, bunar nije metafora.
Letnje je veče, ras Nahladile smo dvorište i zalile cveće.
- Nego nano, rekla si mi proletos kada smo isto ovako pile kafu, samo nam je cveće bilo mladje, da kad dodjem u neke godine bežim od muškaraca koji su prešli četrdesetu a još se nisu ženili. A zar nije isto tako i sa ženama?
- E vidiš ćerko, nije. Drugačija je žena od muškarca.
- Pa ljudi su, i jedno i drugo.
- Jesu, al˙ se žena prilagodi kad je njen.
I tu kafu smo odćutale do kraja. Cveće beše popilo svu vodu a dvorište suvo.
Коментари
Постави коментар