Snovi nas održavaju budnima.
Snovi nam ne daju da zaboravimo.
Sistem radi na ubijanju osnovnih životnih impulsa, umećući umesto istinskog, laž.
Samoproklamovani vladoci života i smrti zamenjuju teze. Tako da umesto slobode, imamo ljudska prava, umesto ljubavi, zaljubljenost, umesto istine, laž. Moderan čovek je u ropstvu.
Ovaj put je zamenio slobodu za udobnost, sada je svi skupo plaćaju.
Egzodus našeg naroda je postojao oduvek. Nije to od juče, nije to samo naš narod.
Malo su samo izmešali reči, zbog zbunjenosti, pa sve manje imamo emigranata a sve više migranata. Čovek više ni sam ne može da odredi gde mu je mesto. Kao da je i dalje na snazi prokletstvo Vavilonske kule, tako se svi divno ne razumeju.
Srbi, Balkanci uopšte, rado hrle u Evropu a opet su pod ručnom kada Evropa želi da ih zagrli. Ako vam odgovara evropski standard, ako ga priželjkujete, pa zašto ste onda toliko protiv svega što odavno postoji kod stare gospodje, a šta ona sada traži od vas?
To su dvostruki aršini. Ako želite da živite kao njeni gradjani dobro pogledajte istini u oči i kako je zaista tamo.
Evropa nije Jugoslavija.
Jugoslavije odavno nema. Realnost je pokazala da je takav život bio utopija. Ne kažem da nije bila lepa zemlja, bila je baš po meri humanog čoveka, ali očito je da nismo bili spremni za tu količinu humanosti.
Svejedno je gde živimo, ako ne odustajemo od toga da smo ljudi.
Život, ono što on zaista jeste je moguć svugde, tako smo napravljeni. Menjaju se okolnosti u kojima ljudi žive, menjaju se i izazovi pred njim, ali i čovek sazreva u njima.
A najveći izazov koji stoji pred čovekom današnjice je da se odupre robotizaciji. Da je to moguće govore mladi naraštaji. Kakvi god da smo, i šta god da smo činjenjem, ili nečinjenjem uradili svi zajedno, mladost koja dolazi nam pokazuje da se ovaj svet može obnoviti.
Bez previše povike na njih, mnogo se teže pecaju od nas i to daje nadu za neke bolje stvari za ovu planetu.
Kada sam pre dve godine pitala sina svoje najbolje drugarice na kom jeziku razmišlja ( otac mu je Englez ), malo se zamislio, nije želeo da preprepričava, nego mi je zaista rekao kako je kod njega:
- Razmišljam na engleskom, ali sanjam na srpskom.
Jezik kojim govorite, snove koje imate, to vam daje indetitet gde god da ste!
SNOVI SE PIŠU SRBSKIM JEZIKOM!
Snovi nam ne daju da zaboravimo.
Sistem radi na ubijanju osnovnih životnih impulsa, umećući umesto istinskog, laž.
Samoproklamovani vladoci života i smrti zamenjuju teze. Tako da umesto slobode, imamo ljudska prava, umesto ljubavi, zaljubljenost, umesto istine, laž. Moderan čovek je u ropstvu.
Ovaj put je zamenio slobodu za udobnost, sada je svi skupo plaćaju.
Egzodus našeg naroda je postojao oduvek. Nije to od juče, nije to samo naš narod.
Malo su samo izmešali reči, zbog zbunjenosti, pa sve manje imamo emigranata a sve više migranata. Čovek više ni sam ne može da odredi gde mu je mesto. Kao da je i dalje na snazi prokletstvo Vavilonske kule, tako se svi divno ne razumeju.
Srbi, Balkanci uopšte, rado hrle u Evropu a opet su pod ručnom kada Evropa želi da ih zagrli. Ako vam odgovara evropski standard, ako ga priželjkujete, pa zašto ste onda toliko protiv svega što odavno postoji kod stare gospodje, a šta ona sada traži od vas?
To su dvostruki aršini. Ako želite da živite kao njeni gradjani dobro pogledajte istini u oči i kako je zaista tamo.
Evropa nije Jugoslavija.
Jugoslavije odavno nema. Realnost je pokazala da je takav život bio utopija. Ne kažem da nije bila lepa zemlja, bila je baš po meri humanog čoveka, ali očito je da nismo bili spremni za tu količinu humanosti.
Svejedno je gde živimo, ako ne odustajemo od toga da smo ljudi.
Život, ono što on zaista jeste je moguć svugde, tako smo napravljeni. Menjaju se okolnosti u kojima ljudi žive, menjaju se i izazovi pred njim, ali i čovek sazreva u njima.
A najveći izazov koji stoji pred čovekom današnjice je da se odupre robotizaciji. Da je to moguće govore mladi naraštaji. Kakvi god da smo, i šta god da smo činjenjem, ili nečinjenjem uradili svi zajedno, mladost koja dolazi nam pokazuje da se ovaj svet može obnoviti.
Bez previše povike na njih, mnogo se teže pecaju od nas i to daje nadu za neke bolje stvari za ovu planetu.
Kada sam pre dve godine pitala sina svoje najbolje drugarice na kom jeziku razmišlja ( otac mu je Englez ), malo se zamislio, nije želeo da preprepričava, nego mi je zaista rekao kako je kod njega:
- Razmišljam na engleskom, ali sanjam na srpskom.
Jezik kojim govorite, snove koje imate, to vam daje indetitet gde god da ste!
SNOVI SE PIŠU SRBSKIM JEZIKOM!
Коментари
Постави коментар