Пређи на главни садржај

Kvaka




   Najteža stvar je uvek sa poznatim i lakim stvarima. 
   
   Na njima se obično padaju ispiti, pretrčiš, misliš znaš. Predubeđenje je klopka. Ispit uvek ima i ono, sledeći rok. Data ti je šansa da savladaš poznate i lake stvari.
   Predrasude su klopka, mišljenja, stavovi, prepričavanja... To vas lišava mogućnosti da zaista upoznate svet i ljudsko u njemu, jer - već sve znate. Da li da pominjem  da sebi uskraćujete iznenađenja? A da, iznenađenje uvek podvodite pod neprijatnost. Tako da ste se odlučili da živite bez njih.

     Jedino što se ne može predvideti na ovom svetu to je drugi čovek. 
    Ne možete predvideti ni svog čoveka ponekad, a opet, usuđujete se da donosite zaključke o drugom. Jer vam je poznato, jer znate, jer su to lake stvari. Podrazumevanja su za trivijalnosti, a ni jedno biće nije trijavijalno.

     Tako vam prođe život, a da uopšte niste bili u njemu, pa znate kako izgleda. Ne morate valjda sada da i učestvujete i proveravate stvari sa drugim ljudima. To je inače jedini način provere u ljudskim odnosima, kako je kod tog drugog. 

     Uvek vam je bliža opcija prepričavanje od komunikacije. Čini se da je to lakše, čini se da time štitite svoje unutrašnje biće od izlaganja... Čemu? Neprijatelju?
      U zatvorenom umu svi drugi su neprijatelji i to je samo jedan od razloga ne pristanka na otvorenost i iskrenost. 

     A to vas smešta u samo vaš bunker. U njemu  vam je sigurno. Ponesete ga sa sobom i dopuštate sebi da donosite zaključke na osnovu samo vašeg i to ravnog pogleda na svet. Otvor bunkera ne dozvoljava čak ni levo, ili desno.

     Jer sve su to poznate stvari, ljudi funkcionišu po matrici. Kako vam je kad ostanete sami?

     To vas dovodi u ćorsokak, strah da upoznate drugog i drugačije. A i već sve znate. Pitali ste okolo, imate iskustvo. Nemate sopstveni doživljaj. U tome je razlika.

     Dopustite sebi da se sretnete i upoznate sa drugim čovekom.
     
     Postoje i vrata na bunkeru, dovoljno je samo da se okrenete oko sebe i pritisnete kvaku. 




     

    


















  

  
  
   

   


   
  

Коментари

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju. 
     Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.
       Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Provele su u policijskom sefu narednih šest godina.
     Uz veliko zalaganje profesora istorije Milosava Bondžića bivaju "izvučene" iz policije. Tada zauzim…

Usudi se da budeš slobodan čovek

Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ. Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA. Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.
    Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!
    A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim. 
    Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.

     I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad si čovek, onda si i odrastao i slobodan.

    Prvi korak je, pristanak na odrastanje. Deca  nisu slobodna. Mada, mnogi bahatost, razmaženost, nepoš…

Čarobni breg

Za sve nas koji smo izgubili nekog nakon teške i duge bolesti.    Za sve one kojima će zapasti u životu ta gorka pilula.     A tako zapadne, da mogu proći godine dok je sasvim ne progutamo.
    Ispraćajući na put nekog bliskog i sami prolazimo jedan dugačak i bolan put.  Čini mi se da tada najbolje upoznamo sve boje pozne jeseni.
     Tada se svi pitaju  i razmišljaju o onima koji odlaze na mesto koje verujem da postoji za sve nas, jednom kada odemo. A šta je sa onima koji ostaju još neko vreme u ovom svetu koji zovemo živim? Sa ljudima koji su svoje živote i sve svoje dali da bi bili sa onima koji se spremaju na put.
     U izmaglicima sopstvenog života dok gledaju patnje sveg ljudskog i sami prolaze put posle koga ništa više nije isto. Ponekad to dodje i kao otrežnjenje. Spoznaja koliko smo krhki i koliko smo bespomoćni. Kolika je zaista snaga života najbolje vidiš onda kada nekog ispraćaš sa ovog sveta.       Nije to borba da taj neko ostane u životu, taj život se gasi. To je b…