Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

     Da smo tek podanici jasno se videlo u petak veče.        To da li je bio, ili nije bio penal, nije tema ove priče.      Odćutali smo kradju,  saučestvovali smo u kradji.     Jasno smo pokazali da smo izgubili, ako smo ga ikada imali, svaki dignititet, da sumnjamo u sopstveni kredibilitet.       Nismo ni bolji ni gori od drugih.       Lepši, ružniji, pametniji, gluplji, lošiji, bolji...       Ni drugi nisu od nas.       U realnom životu, nema prideva. Postoje samo konkretne stvari izmedju dva čoveka, izmedju više ljudi. Bez  superlativa, bez pežorativa.             Ništa, ama baš ništa na ovom svetu nije lično! Može biti bolno, stidno, neprijatno za otvaranje ali, nije lično. Uočite razliku, nije taj čovek bolan, stidan, neprijatan, već to što ga razjeda, donosi mu ta osećanja.      Svaku situaciju ćete iskoristiti za razjedinjenje. Utakmica se još nije završila a već su pljuštali komentari da smo mi najgori, a i oni drugi, da smo najbolji i da ceo svet samo u nas gl

   Kao i svaka "alamunjasta Srpkinja" ( Borislav Pekić, prim. aut. ) probaću da šest festivalskih dana sažmem u jednu priču.   O vremenu je reč, vremenu koje se ruga razumu.    "...O zlu je, dakle reč..." ( Na Drini ćuprija, prim. aut. )   To je ono što spaja sve predstave koje smo imali prilike da vidimo na upravo završenom festivalu Bucini dani.    Na Drini ćuprija, Ožalošćena porodica, Avgust u okrugu Osejdž, Korešpodencija, Rubište, I svaki put kao da je prvi.  Sve zajedno čine jednu predstavu, jedno pozorište današnjih  dana . Zabetonirana je svest ljudi, zabetonirani su i odnosi medju njima, pa živimo ovo betonsko korito Drine sapeti u jednom trenutku koji traje stolećima.  Baš kao i ta ćuprija. Uvek isti čovek na istog čoveka.    Uvek dušebrižni, saosećajni, milosrdni... prema sebi. Samo sebi.    Samo za sebe.    Sopstveni, mali interesi. Srebroljupci, onda i sada.      Zbog alavosti i pohlepe čovek gazi ne pita

         Čovek da bi živeo mora prvo da hoda ivicma ponora.          Tek tada, posle dobrog zagledanja u provaliju, sem ukoliko ga ona ne povuče, može da se odvoji od nje i počne da živi.              Ne može se živeti ukoliko se dobro ne prodje kroz sve krugove, one donešene i one novonapravljene.         Samo je jedan put do slobode, a on vodi kroz ropstvo.        Svi su vam krivi, krivi su vam roditelji, krivo je školstvo, kriv je sistem, krivo je društvo, zemlja, planeta... zvuči umišljeno - zato što jeste umišljeno.                 Nema krivice, sve je to život samo i sve je savršeno u savršeno mogućem svetu.                Proučavate  napamet istoriju kako bi vam ona rekla kako da živite. Čitate psihijatrijske izveštaje, horoskope, istražujete, a zaboravljate da vam je dolaskom na svet data  šansa za jedan, jedinstveni samo vaš život.        - Hitac ste ka čoveku - što bi rekao Hese, pitanje je samo vaše,  samo do vas, da li ćete iskoristiti š

   O čemu se zapravo radi?    Ključno pitanje na koje malo ko ima odgovor.    Druga je već stvar ukoliko nekoga priupitate šta misli o nekome, bilo kome.    Čak iako niste pitali svako će vam, čak i u prolazu reći.     Čak iako jasno stavite do znanja da vas ogovaranja i prepričavanja ne zanimaju.    Čak iako postoji konkretna stvar o kojoj se radi, svi će je zaobići i preći na veličinu nosa, boju očiju, model cipela koji nosi osoba za koju je vezan dogodjaj. Naći će i gomilu pežorativnih reči na račun tog ČOVEKA.     Od gomile mišljenja, niko ne vidi suštinu.      Nikoga i ne zanima suština.          Baviti se suštinskim danas je više nego ikada izgubilo na značaju. Svima je draže da vide samo vrh svoga nosa pri tome se ne obazirući na tudji. Na značaju je samo sopstveni ego i sopstveno mišljenje, pa iz toga nema komunikacije medju ljudima. Samo iznošenje mišljenja.      A vaše "mišljenje" se svodi na upotrebu pogrdnih reči kada se radi o drugom Č