Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

    Niko nije savršen, a svi bi da budu.      Tako ti se život lako pretvori u ono šta bi. Nema onoga šta i kako jeste.     Nema sadržine, nema iskrenog trenutka i doživljaja.     Koliko god ova rečenica bila poznata, malo njih je čulo. Uostalom, toliko puta sam i sama slušala a nisam čula.      Toga obično postanemo svesni onog trenutka kada prvi put i čujemo to što slušamo.     Sistem u kome smo odrastali je težio da od nas napravi uniformne ljude. Za ono što nas je sačaekalo u 21. veku možda je to bio samo dobar trening.      Ako već ne mogu da budu savršeni a ono, pa makar blizu.       Individua i sve ono što ona nosi u sebi je marginalizovano. Biće, čovek je obezvredjen u svojoj težnji da bude savršen.       Savršeno je samo onda kada je nesavršeno.      Savršena je ta iskra ljudskosti koju svi nosimo, a ne zastenemo da je osetimo i pustimo da se rasplamsa.              Milijarde, gledano u novcu, vreme, energiju  zapadni čovek troši da bude savršen,

   Iako ovu priču započinjem Valterovim rečima u njoj neće biti ništa ni o Valteru, ni u šiframa.         Ovih dana me Fejsbuk podseća na period od pre dve godine. Naravno, krenuo je i moj unutrašnji film. Iskreno govoreći da mi je neko tada rekao za sve ovo što mi se sada dešava, verovatno bih sve shvatila kao šalu.     Jasno mi je bilo oduvek da sve velike odluke u životu ne dolaze preko noći, mada je to više bila misao koja se shvata, nego realna spoznaja. A velika je razlika u ZNATI i SPOZNATI. O tome možda neki drugi put.     Kada sada pogledam na svoj prethodni život imam utisak da sam 25 godina provela u ortopedskom koritu. Da sam živela program u koji su me prvo stavili na silu a onda sam i ja samu sebe prisiljavala na isti. Sada su mi jasni i zatvorenici, kod njih je takav isti doživljaj, prvo ih zatoče a onda oni sami posle toga sve rade da bi ostali u položaju u kom nisu zadovoljni, ali im je poznat i naizgled siguran.    U životu je jedina sigurna stvar ne

   Jedino  što možemo gledajući druge ljude, to je da vidimo sami sebe, kao u ogledalu.    Do istine je teško stići, postoji preduslov - iskrenost, što ni u kakvom slučaju ne znači i istinitost.    Tek kad se suoči sa sopstvenim mrakom, jasno se vidi tudji.          Sve do tog momenta je samo gledanje sopstvenog odraza.               Naravno, ono naše je uvek neprijatno, pa ga je stoga teško videti, a još teže je suočiti se sa sopstvenim mrakom.     Kada se čovek i odluči za tako nešto, a i sama odluka teško pada, više ga ne zanima onaj tudji dosta mu je i njegovog. Kako svog čoveka dovodi u red, stepenicu po stepenicu, sve manja ga ima, a tad prestaju da mu smetaju tudji mrakovi.    Kako sve više i više prolazi sopstvene krugove tako pokušava da u svakom čoveku vidi makar trunku svetlosti.     Godinama  unazad nemoguće je započeti dan a da vas sa novinarnica na zapljusnu naslovi šta ko misli o kome. Kao da je ikome stalo da toga, ne može ponekad čovek

   Žena je suncokret, a muškarac je njeno sunce, žena je rebro, ne postoji van njega - muškarca. Tako započinjem jedno poglavlje u svom prvencu. Tako se reših da započnem i ovu priču.    To je žensko kolektivno pamćenje. Da postoje samo onda kada su u službi muškarca i porodice. Vekovima se ženama sem napred navedenog, osporavao bilo kakav drugi doprinos društvu. Posle hipi pokreta iz sedamdesetih godina koji su muškarci izmanipulisali, gotovo da nije bilo nekog ženskog zdravog angažmana a da on ne preraste u agresiju i osvetoljubivost prema muškarcima.     Boraveći ovih dana u Boki iskrsavale su mi slike svih tih žena koje su godinama čekale svoje mornare. Jedna je svog čekala dvadest pet godina. Za to vreme je izvezla Marijinu ikonu od kose koja joj opadala.      Nije bilo telefona, pisma su putovala godinama. Koliko je strepnje bilo u njima da li će se uopšte jednog dana pojaviti? One su revnosno svakoga dana prošetale po dokovima sve u nadi da će kroz verige proći neki