Niko nije savršen

    Niko nije savršen, a svi bi da budu. 

    Tako ti se život lako pretvori u ono šta bi. Nema onoga šta i kako jeste.

    Nema sadržine, nema iskrenog trenutka i doživljaja.

    Koliko god ova rečenica bila poznata, malo njih je čulo. Uostalom, toliko puta sam i sama slušala a nisam čula.

     Toga obično postanemo svesni onog trenutka kada prvi put i čujemo to što slušamo.

    Sistem u kome smo odrastali je težio da od nas napravi uniformne ljude. Za ono što nas je sačaekalo u 21. veku možda je to bio samo dobar trening.

     Ako već ne mogu da budu savršeni a ono, pa makar blizu. 

     Individua i sve ono što ona nosi u sebi je marginalizovano. Biće, čovek je obezvredjen u svojoj težnji da bude savršen.

      Savršeno je samo onda kada je nesavršeno.

     Savršena je ta iskra ljudskosti koju svi nosimo, a ne zastenemo da je osetimo i pustimo da se rasplamsa.

      

      Milijarde, gledano u novcu, vreme, energiju  zapadni čovek troši da bude savršen, da živi beskonačno dugo. Obe stvari su nemoguće. A opet je u svakodnevnoj težnji i trci baš za tim.

      Život je savršena stvar, u svoj svojoj nesavršenosti, koju istini za volju, mi vidimo kao nesavršenost i nešto što ne bi trebalo. Svakom se da upravo ono šta mu je i kada mu je potrebno. Zato treba i čuti a ne  samo slušati.

        Zato se umirite ponekad da čujete šta vam vaša nutrina poručuje. Ona uvek ima odgovore, ako ste spremni da ih čujete. 

        

         Niko, sem samog života nije savršen.

        Ako se pustite sa poverenjem, otvoriće vam se svet za koji niste znali da postoji.