Пређи на главни садржај

Постови

Zabranjeno pušenje

Nema teže stvari nego živeti sopstveni život. Pogotovo ako su mu koordinate smeštene na 44 stepena, 49 minuta, 14 sekundi severne geografske širine i 20 stepeni, 27 minuta, 44 sekundi istočne geografske dužine. Zbog bolje orjentacije.
    Ove nedelje sam izmedju Kustendorfa, Putinove posete, Hilari Klinton i po nekog grafita. Naizgled tačke koje nemaju mnogo veze jedna sa drugom. 
     Pušač sam. Volim cigarete. Cigareta je nekada bila jedan od simbola slobode, sada je zabrana. Onda kada se zabranjuje pušenje,  obično se nešto popuši. Često je upravo ta sloboda.
    Hilari Klinton je prva pokrenula kampanju protiv cigareta u trenutku kada je Filip Moris odbio da joj sponzoriše kampanju. Krenulo je lagano, sada je to opšteprihvaćeni trend. Ne osporavam štetna dejstva duvana, ali šta je sa alkoholom, narkoticima? Da li treba da se spominju kontraindikacije lekova koje ljudi svakog dana konzumiraju? Neki ne mogu bez mesa, drugi bez povrća... Koliko ljudi, toliko ćudi.

     Varšavski …
Недавни постови

Puder-roza (drugi deo)

Puder-roza

Božićni duh

Ljudsko nezadovoljstvo je upravo proprcionalno količini novca koja se potroši oko praznika. Količini besmisla da bi se zadovoljila forma.
    Ne bih da ovu priču shvatite kao neki protest protiv jelke, Deda Mraza, ukrasa, šljokica, snova. Već za vikend ću okititi i to onu pravu, jelu. Volim da mi kuća miriše na nju. A samo ona daje te divne praznične mirise. I da se razumemo, jela je sa korenom u saksiji. Ukrasi su stakleni, brižljivo birani godinama. 
    Da, ovu priču piše ona koja je kroz to prošla i sada, sa distance može dobro da vidi o čemu se zapravo radi. A samo se sa distance dobro vide stvari. Kada smo unutra nikom od nas to nije moguće. Samo kopamo dublje, kao jazavci. A mrak je sve veći, jer je rupa sve dublja.
     To su spiskovi, šta spremiti, šta obući, koje poklone kupiti. Rezimei i statistike dosadašnjih uspeha i padova. Naravno, sve uz preporuke učitelja života kojih nikad više. Danas za sve ima škola, kurs, a nepismenih koliko god hoćete. Važno je da vam neko ob…

Boemska rapsodija

Pad je prilika da se podignete. To je blagoslov.
   Pametni ljudi se uče na greškama drugih ljudi. Iteligentan čovek isključivo na svojim. I to ne iz prve. Prethodi višeputno lupanje glavom o zid.
    U takvim situacijama smo skloni da krivimo život, sudbinu, Tvorca... prodje dosta vremena dok se ne pokupimo i krenemo iz početka. A sve to samo zarad toga, da krenemo opet iz početka. Ovaj put sa potpunim poverenjem u to da ako nam je dato to da prodjemo, onda ćemo i proći.
    Nema tu krivice, samokažnjavanja, kajanja...     Ima pokajanja, ima svesti o tome da osećaj krivice drži čoveka u ropstvu. A svaki čovek je slobodno biće, samo ne postoji uvek svest o tome.
    Pad je prilika da donesemo promene u život. One bitne, unutar nas samih. Uostalom, to je i jedina prava promena. To trebamo shvatiti kao priliku, da stvari uradimo ne bolje, nego na bolji način. To je prilika da se odvojimo od programa sa kojima smo došli na svet. Od projekata koje smo izmislilili, da izmislili, jer pr…

Andjeli su uvek sa nama

Toliko ljudi, a čovek sam.    Nema razgovora, samo prepričavanja. Šta, kako, kome je neko rekao. I šta je taj neko odgovorio, usput dižući levu obrvu, ili sklanjajući pramen sa lica. Bespotrebno trošenje vremena i energije. Posle su obično svi umorni.
   Nema iskrene razmene izmedju dva bića. Nema iskrenog razgovora, ni empatije. Otuda su svi usamljeni, otudjeni jedni od drugih, svako u svom bunkeru. Ponekad samo promole oči da vide kako neko nešto, ili usne da nešto kažu, ne i da otvore.
    Retko su oči i usne sinhronizovane. Nemoguće je kad si u bunkeru, postoji samo taj mali otvor kroz koji mogu da dodju, ili oči, ili usne. Nikada cela slika.
    Kolektivna šizofrenija. Jedno misle, drugo pričaju, treće rade. Ispred njih su drugi, koji ih mogu povrediti, zato je bolje da su u bunkerčiću. Tamo je toplo, sigurno, tamo ste samo vi. Sa svim strahovima, frustracijama, nesigurnostima, neslobodama...      Tamo je samo vaše ja. Usamljeno i malo. Dokle god se ne otvorite prema svetu, o…

Doktor, majstor, Elvis

Ako u životu ne uradiš bitne stvari, kao da nisi ni živeo.    Ljudi se toliko potroše na važne stvari tako da im bitne naprosto promaknu.
   Pre neki dan sam gledala dokumentarni film o životu Elvisa Prislija. Pa ga sinoć ponovih, u društvu. U društvu se i sa drugim ljudima stvari bolje vide. Tako se jedino mogu proveriti, sa drugim čovekom. Jedan od koraka za odvajanje  bitnog od važnog.
    Neosporan je dubok trag koji je ostavio u muzici, u kulturi  XX veka. Sve te lepe pesme koje će generacije i generacije slušati ponovo. Uz njih će pasti prvi poljubac, susret, još neke lepe stvari, po neka ružna. Biće prisutan još dugo u životima mnogih. Mnogi će mu i zavideti na tome, što još uvek na neki način živi.
    A može se njegova priča posmatrati i drugačije. Da ne idem daleko u pitanja da li je i kada presekao pupčanu vrpcu, da li je zaista voleo drugog čoveka, da li je do kraja upoznao reč radost, ili je samo naslućivao njeno značenje, da li je zaista spoznao šta je poverenje...