Svi smo isti

  Svi smo isti, svi dolazimo iz istine.
  Suze su iste, bol je isti, osmeh... radujemo se istim stvarima,  tuge su uvek ljudske.

  Ovih dana društvene mreže je uzburkala narodna priča koju je učiteljica jedne osnovne škole podelila đacima. Priča je stara, vremena su nova.

     Sporan je sam početak priče, u kome se predočava da je čovek prodavao dinje a da je došao jedan Ciganin. U startu se predočavaju razlike. 

     

      Mi i oni, vaši i naši, moje i tuđe... takve stvari su nas dovele do građanskog rata devedesetih godina prošlog veka čije posledice još uvek osećamo, iako je od tada prošlo 25 godina. Taj rat je unazidio čitav prostor zapadnog Balkana, za koliko,ne znamo ni mi sami. Godine ispred nas će nam to pokazati. Ako ne nama, onda onima koji dolaze posle nas, na žalost. Oni to već osećaju.

     Iz početka je uvek reč. Kao i u ovoj priči o dinji. U njoj se po ko zna koji put marginalizuje narod koji nema svoju zemlju, koji je rasejan svuda po svetu, ali aktivno učestvuje u svim događajima zemlje u kojoj je rođen. 

    Pa su tako i Romi, zajedno sa Srbima proterani sa Kosova, i ne samo oni, i sve druge nealbanske zajednice. Sa nama zajedno dišu, dele dobro i zlo. Zahvaljujući Romima, Kusturici, Aleksandru Petroviću, Srbija je dobila Zlatnu palmu u Kanu. Izvezli smo romsku kulturu na zapad, ali nemamo romski kulturni centar.

    Paradoksalan je svet u kome živimo. 

    Drago mi je što postoje ljudi koji teže da ga naprave boljim. Koji su svestni da sve polazi od reči i spremni su da sagledaju svoje da bi kao pojedinci dali doprinos zajednici. Samo tako i možemo da napravimo korak ka humanijem i boljem društvu. Društvu u kome će poštavati jedinka, koje god da je boje, ili pola. Ono što ona daje opstanku zajedništva. Tako se ovaj svet pravi boljim.

    Paradoksalna je i  situacija da je priču podelila učiteljica koja je svesna svega ovoga. Koja je divan prosvetni radnik, koja svoje đake uči da kažu "mi" a ne "ja" . Koja ne dozvoljava razlike u svom odeljenju. Uči ih i da ne budu izolovana bića nego da su deo zajednice u kojoj žive, u kojoj svaka individua ima svoju svrhu.

    Njeno pismo izvinjenja prenosim u celosti:

Поштовани господине,
Молим Вас да Ви и остали које је ово узнемирило опростите због суочавања са нечим што може нанети бол. Да сам знала да било кога могу повредити, никада не бих са децом разговарала о шаљивој народној причи у чијем су садржају речи које могу узнемирити на ма какав начин. У тој причи за мене је само пример духовитости, ретке и вредне. Разговор са Вама открио је да тумачење може бити сасвим другачије. За мном су такође болни сати преиспитивања и кајања. Данас, када смо се упознали, имала сам прилику да видим колико је Ваша борба племенита и важна. Надам се да сте и Ви имали прилику да упознате мене на прави начин. Без живе речи и погледа у очи нема истинског разумевања. Уколико на било који начин могу допринети успеху мисији коју водите, рачунајте на то. Хвала и срдачан поздрав  

    Tako da u životu ponekad može biti baš kao i u nekoj lepoj priči. 

   Uz međusobno razumevanje i poštovanje. Uz iskren razgovor i stisak ruke. Sa svešću da samo individue mogu napraviti zajednicu. Čovek koje god da je boje, kao takav daje svoj doprinos da ova planeta bude jedno lepše mesto za život. A to omogućuje jedino zajedništvo svih nas.

     

    Svetu su potrebne naš razlike. U tome leži njegova lepota. A razlike su tu da se poštuju.

    To su nam pokazali i učesnici Priče o dinji.

    U susret Danu Roma...  

    Sećamo se na sve koji su dali nemerljiv doprinos: Čarli Čaplin, Ava Gardner, Roni Vud, Jul Briner, Hoakin Kortes, Juscelino Kubiček, Tajson Furi... i mnogi drugi. 

    Pogotovo oni, koji prave neke nove, lepše priče o dinjama.