Vreme koje se ruga razumu

   Kao i svaka "alamunjasta Srpkinja" ( Borislav Pekić, prim. aut. ) probaću da šest festivalskih dana sažmem u jednu priču.

  O vremenu je reč, vremenu koje se ruga razumu. 

  "...O zlu je, dakle reč..." ( Na Drini ćuprija, prim. aut. ) 

 To je ono što spaja sve predstave koje smo imali prilike da vidimo na upravo završenom festivalu Bucini dani. 

  Na Drini ćuprija, Ožalošćena porodica, Avgust u okrugu Osejdž, Korešpodencija, Rubište, I svaki put kao da je prvi. 

Sve zajedno čine jednu predstavu, jedno pozorište današnjih  dana .

Zabetonirana je svest ljudi, zabetonirani su i odnosi medju njima, pa živimo ovo betonsko korito Drine sapeti u jednom trenutku koji traje stolećima. 

Baš kao i ta ćuprija.

Uvek isti čovek na istog čoveka.

   Uvek dušebrižni, saosećajni, milosrdni... prema sebi. Samo sebi.

   Samo za sebe.

   Sopstveni, mali interesi. Srebroljupci, onda i sada. 

    Zbog alavosti i pohlepe čovek gazi ne pitajući se da li ima više, da li može bolje? Bez osećaja da postoje i drugi, koji su uostalom, isti kao i on.

     Isti čovek na istog čoveka.

Ko je tu glavni?

Čiji su interesi važniji?

Da li smo ovde da dodjemo do ljubavi, ili da produbimo jaz koji nas razdvaja?

Reka odlazi ka moru, more se spaja sa okeanom, samo naše ćuprije ostaju puste.

Ne razrešavamo dolaskom na svet date odnose, negiramo da postoje. Za ljude koji se drznu da u njih dirnu, reći će da su narkomani i ludaci. 

I naravno, uvek isti čovek na istog čoveka.

   Bordelj.

   Kabare.

   To se živi.

   

 Trguje se osećanjima, snovima, ljudima, idealima... nema čega nema u ovom našem pozorištu.

   Samo, sve ima svoju cenu.

   A ko ne plati na mostu... ima ćuprija kod nas...

   Simeon protiv Simeona.

   Isti čovek, na istog čoveka!

Sve to nas dovodi do Rubišta.

I njega smo spremni da negiramo, ne, to nije ovde, to je negde tamo... na rubu.

Tu smo, na rubu.

Ima još osećanja, svi se biju po grudima kolika su. Ima racionalnosti, svako već zna da preračuna koliko šta košta. 

Razuma nema! Niti iko više zna šta je to.

Kad u jednom društvu ljudi prestanu da se samozapitkuju, ostane pozorište kao savest.

   Ostanu pradoksalne situacije nad kojima se više niko ne zapitkuje. 

   

     Živimo u njima.

     Pozorište je naša stvarnost i opomena.

     Balkanski dolap, a svaki put kao da je prvi!