Gutljaj po gutljaj istovremeno puštamo da nam sklizne kroz grlo, dok dokonišemo pored bunara, kafa koja nam je nezaobilazni deo rituala. Zagledale smo se u otežalu od ploda i savijenu do zemlje kajsiju.
- Dve priče si počela da mi pričaš i ni jednu mi nisi dovršila?
- Koje dve priče? Nisu to dve priče ćerko, to je sve jedna priča i neće se završiti ovde, priča izmedju žene i muškarca, ta ti je za vjeki vjekova.
- Ih, pa neće valjda muškarac i žena samo da se mimoizale?
- Ćerko, mogu da se nadju samo onda kad se mimoidju. Rekoh ti da je žena prilagodljiva. Vidiš kako to ide, žena kad se stuži plače, isplače šta je boli i može opet iz početka da da toplinu. Muškarac pusti da ga jede tuga i onda nema dalje. A oni koji i zaplaču zaplaču da bi ih još više pojela. Žena plače da ispalče tugu a muškarac plače da je produži.
Ćutimo...
- Tako ti je to.
- Hm, ne razumem samo što nisi sve odjednom rekla.
- Ćerko, da bi razuemela, ne može sve odjednom. Da zri treba u tebi.
Pogledam ka kajsiji grane joj se savile, otežale od zrelih plodova, ˙al još nijedan nije pustio sok i dao znak za branje.
Istina, živa istina. Prelepo napisano.
ОдговориИзбришиHvala :-)
ОдговориИзбриши