Пређи на главни садржај

Dunkl-plava








   Lud sam, tako kažu. Koračam ulicama ovog mračnog grada, presrećem žene udate, žene neudate, babe, devojke, devojčice ne, nikada. Vrebam ih iz parka, tu odmah iza spomenika Karadjordju. Raširim mantil i onda uvek čujem vrisak i bat koraka propraćen mojim grlenim smehom. Čega se plaše? Zar takvog gospodina još uvek nisu videle?

   Onda zakopčam svoj dunkl-plavi mantil i zadovoljan se odgegam u svoje malo skrovište. Zaključam vrata iza sebe. Ima svakavih budala u ovo današnje zlo vreme. Pustim muziku, snimak Posela 202 iz devedesetih godina.To me užasno opušta. Zalijem muškatle u prozoru pa potom nahranim gospodina Grofa i zadovoljan legnem u krevet.

   Ova od večeras i nije baš bila neka – mota mi se po glavi. Njen krik nije bio onako prodoran kao što ga ispuštaju zrele žene, nihovi krici su najlepši. Čudno je to, one bi  trebale samo da pogledaju i okrenu se na drugu stranu. A ne, one zastanu, osmotre, onda se kao okrenu na drugu stranu a krajičkom okom netremice gledaju. Sve ja to i vidim i čujem dok žurno zakopčavam mantil i bežim u mrak.

 

  Ujutru me budi Grof, koji bi da dobije svoju jutarnju porciju hrane pre nego što krenem na posao. Lagano se spremam. Pogledam svoje snažno telo u ogledalu, naravno pomilujem gospodina, ne preterujem, da ne zastranim. Kažu, danas je pun grad pedera. Ne mogu da verujem, zar pored njih tako sočnih? Koračaju, gaćice im lagano ulaze u procep izmedju dva brda, a tamo, izvor potoka. Ponekad, dodje mi da rashladim ruku, gospodina retko. Šta ću? Lud sam, kažu, lud.

   - Dobro jutro! – Pozdravlja me komšinica dok zatvaram vrata. To malo teže ide zbog gomile brava koje imam. Zbog lopova, zemlja ih je prepuna.

   - Opet ste noćas dockan došli?

   Ova kao da samo mene ima u komšiluku pa mi motri svaki korak.

   - Dobro jutro! – Kažem joj veselo i uštinem za obraz. Ona ostaje da pocupkuje od miline na stepeništu. Sedam u svog sneg-belog mercedesa i jezdim put kancelarije.

  Tamo me dočekuje moja jako zgodna sekretarica, tako bar kažu moji poslovni partneri. Ja istina ne delim njihovo mišljenje. Ta je izgubila moć vrištanja, sem ukoliko joj od toga ne zavisi neko bolje radno mesto. Mada, ovde se baš dobro ugnezdila.

   Okrznem je pogledom, dok joj bacam mantil na raširene ruke, radje bi ona da širi druga dva ekstremiteta i podignem četiri prsta u vis. Zna ona da to znači: kafa, djus, sendvič i novine. Brzo se zatvaram u svoju kancelariju a iza ledja čujem njene misli. Ovaj je lud. Lud zaista.

   Brzo završavam posao, zato što u njemu iskreno ne uživam. Partneri me zovu na ručak sa zaista dobrim noćnim provodom negde u okolini Pančeva, ja ih sve redom odbijam. Došaptavaju se izmedju sebe. O koliko je on lud. Lud zaista.

   Žurim kući da nahranim Grofa, kome kao da je apetit nešto malo popustio otkako su se dani produžili. A onda sedam uz omiljeno mi štivo dr Toše Desničića. Taj je zaista pronikao u sve tajne odnosa medju polovima, oduševljava me. Kakav bi samo par bili on i omiljena mi spisateljica Zagorka Zorić! Pa to bi bio par iz snova. Kao Tristan i Izolda.

   Oh, umalo da se začitam i zakasnim na svoje mesto. Oblačim svoj dunkl-plavi mantil specijalno kupljen samo za ove prilike, Armani kroj i odlazim.

   - Dobro veče! – Kaže komšinica dok trlja nogu o nogu. U novoj je kućnoj haljini, sa sasvim novim viklerima. – Opet idete u štetu? Ako, neka, neka, mlad čovek.

    - Dobro veče! – kažem ja i uštinem je za obraz. Ona ostaje na stepeništu da pocupkuje.

   Sakrivam se dobro, tu odmah iza Karadjordja. Karadjordje i ja, srpski junaci, na uzvišenju koje ja u mislima zovem beogradskim Olimpom. I tada, nailazi Afrodita. Koraknem ka njoj, raširim svoj bajni  dunkl-plavi mantil a ona:

   - Iju, ijuuuju, ijuuuju... – ne pomera se. Zašto se do vraga ne pomera?

   - Ijuuuju, ijuuuju... – i pada u nesvest, tu, ispred mog gospodina.

   Okrenem se, nigde nikog nema. sagnem se, opipam joj puls, živa je znači. Šta sada da radim? E, lude li žene! Zakopčam mantil, krenem. Stanem, pa opet krenem, pa opet stanem. Gde da je ostavim samu u parku? Ima manijaka, može neko da je siluje. Da je osakati za ceo život. Probam da je osvestim, ništa. Sagnem se, podignem je na ledja, stavim u kola. Šta sada? E, stvarno luda žena.

   Krenem lagano ka svom malom svetu, nebu pod oblake. Ja inače živim i jednoj kupoli, jedne beogradske petospratnice. Lepa jedna, odista lepa kupola.

   Ona i dalje diše i dalje je bez svesti. Podignem je u naručje, krenem. Otvorim vrata, Grof mi šmugne izmedju nogu, napolju ga zovu prijateljice noći a on željan ludog provoda. Neka, vratiće se za koji dan, sav u ranama, ali zadovoljan. Za koji mesec, ako primetim u komšiluku trobojne persijanere znaću da se i ovaj put pokazao na pravi način.

   Ovu ludaju bacim na krevet koji stoji na sred kupole i obasjava ga dunkl-plavo nebo a na njemu četvrt meseca i dve zvezde. Krenem da pustim poselo, učini mi se nekako nepristojno u ovakvom trenutku. Mocart Rekvijem, ne, ne, nikako i onda “Daj mi Zorice”, to mi se učini nekako prikladno.

   Spremih joj kampari-djus, zalih muškatle, na njih umalo da zaboravim. Ona je polako dolazila sebi.

   - Gospodine, – kaže ona. Zna moju šifru. Zainteresovano je pogledah i mangupski raširih svoj dunkl-plavi Armani mantil.

   - Gospodine – ijuuuju, ijuuuju, vežite me! – Prozbori strasno.

   I dalje je na dunkl-plavom nebu sijao umesto lustera četvrt meseca i dve zvezde kao lampe. Grof se negde ludo provodio. Njegove uzdahe sam čuo i u ovoj mojoj srećom obasjanoj kupoli. A mi smo plovili daskama nekog, samo za nas napisanog pozorišnog komada.

   Ne, ujutru nisam imao želju da odem u kancelariju. Ustao sam i stavio disk koji sam tako dugo čuvao, za specijalne trenutke – Rika jelena. Otvorila je oči u mojoj posteljini sa oblacima i ovcama, širila je noge za zagrljaj, ruke su joj još uvek bile vezane. Oblizala je usne i sa setom u glasu progovorila:

   - Zar je tako dugo trebalo da te sretnem?

   Nebom je tog trenutka prešla munja. Trgla je ruke, pokidala konopce i zagrlila me čvrsto.

   - Stegni me jače, još jače! – Grlila me je čvrsto i rukama i nogama. Počeo sam da plačem, a ona je svojim usnama nalik rasvetalom cvetu muškatle pila moje suze.

  O koliko je ona luda. Luda. Zaista.  
        
                                             











Коментари

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

      Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju.       Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.        Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Pr...

Usudi se da budeš slobodan čovek

     Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ . Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA . Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.     Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!     A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim.          Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.      I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad...

Kvaka

   Najteža stvar je uvek sa poznatim i lakim stvarima.         Na njima se obično padaju ispiti, pretrčiš, misliš znaš. Predubeđenje je klopka. Ispit uvek ima i ono, sledeći rok. Data ti je šansa da savladaš poznate i lake stvari.    Predrasude su klopka, mišljenja, stavovi, prepričavanja... To vas lišava mogućnosti da zaista upoznate svet i ljudsko u njemu, jer - već sve znate. Da li da pominjem  da sebi uskraćujete iznenađenja? A da, iznenađenje uvek podvodite pod neprijatnost. Tako da ste se odlučili da živite bez njih.      Jedino što se ne može predvideti na ovom svetu to je drugi čovek.      Ne možete predvideti ni svog čoveka ponekad, a opet, usuđujete se da donosite zaključke o drugom. Jer vam je poznato, jer znate, jer su to lake stvari. Podrazumevanja su za trivijalnosti, a ni jedno biće nije trijavijalno.      Tako vam prođe život, a da uopšte niste bili u ...