Toliko ljudi, a čovek sam.
Nema razgovora, samo prepričavanja. Šta, kako, kome je neko rekao. I šta je taj neko odgovorio, usput dižući levu obrvu, ili sklanjajući pramen sa lica. Bespotrebno trošenje vremena i energije. Posle su obično svi umorni.
Nema iskrene razmene izmedju dva bića. Nema iskrenog razgovora, ni empatije. Otuda su svi usamljeni, otudjeni jedni od drugih, svako u svom bunkeru. Ponekad samo promole oči da vide kako neko nešto, ili usne da nešto kažu, ne i da otvore.
Retko su oči i usne sinhronizovane. Nemoguće je kad si u bunkeru, postoji samo taj mali otvor kroz koji mogu da dodju, ili oči, ili usne. Nikada cela slika.
Kolektivna šizofrenija. Jedno misle, drugo pričaju, treće rade. Ispred njih su drugi, koji ih mogu povrediti, zato je bolje da su u bunkerčiću. Tamo je toplo, sigurno, tamo ste samo vi. Sa svim strahovima, frustracijama, nesigurnostima, neslobodama...
Tamo je samo vaše ja. Usamljeno i malo. Dokle god se ne otvorite prema svetu, ostajete zarobljeni.
To nije pitanje vere, to je pitanje poverenja.
Poverenja u život, Boga, andjele, ljubav.
U to se ima poverenja.
Pred tim se ne zatvara. Svest o tome da su uvek i svuda sa nama.
Tajne ne postoje. Sve je vidljivo.
U bunkeru nema svesti o tome. Komunikacija može da postoji samo izmedju ljudi koji su otvoreni i iskreni.
Hrabrost nam daju andjeli, svest o njihovom postojanju medju nama. Čak i onda kada mi nismo sa njima, čak i onda kada ne verujemo da postoje. Probajte da razgovarate sa njima. Čućete odgovore, možda vam se neće dopasti, ali promolićete i noseve iz bunkera.
Samo otvoren čovek može da prihvati druga ljudska bića. Da prihvati drugog, drugačije. Tada nije usamljen, postaje deo celine. Tada shvata da smo svi mi neraskidivo povezani.
Tankim, čvrstim nitima koje se andjelima zovu.
Коментари
Постави коментар