Dugo nije bio u zemlji, možda mu treba neki savet. Nije se oženio, nema
ni dece. Možda i ima decu. Ma znala bih, neko bi se već potrudio da mi kaže. A
i kakve veze ima, da li ima, ili nema decu? Nije oženjen.
Prljavo-roza komplet, sigurno mu treba neki poslovni savet.
A šta ako je došao samo zbog mene?!
Hm. Koja mi je ovo loza? A kao da ništa nisam popila. Ništa mi nije! Ama
baš ništa!
Ozbiljno?!
Ništa nije nagovestio, ništa me drugo nije pitao, sem da se vidimo.
Ozbiljno?!
A da ipak obučem haljinu?
Ustvari, nemam šta da obučem. Ja stvarno nemam šta da obučem! Ovaj
prljavo-roza komplet baš i nije odgovarajući, kad malo bolje razmislim. A i na
sastanak, ozbiljni, sa bivšim dečkom se valjda ne ide u kompletu?
Gde li mi je samo ona zelena haljina, ona koju sam nosila to veče kada
smo se poslednji put videli? Koliko sam samo volela tu haljinu. Do jutra sam ga
čekala u njoj. Šta sam očekivala? Da ne ode? Da posle svadje dodje, makar da
pokupi svoje stvari? Do jutra sam već bila spremna da na sve da kažem da. Nije
se pojavio, nije zvao, nisam ga ispratila. Prijatelji su mi rekli da je otišao.
Ponos. Tihi ubica.
A i on, da ćuti sve vreme da sprema odlazak. Reč jednu da ne kaže i onda
to veče uz večeru...
Uh, sedam sati, a ja se još uvek nisam obukla. Još jedna lozica da se ne
onesvestim i da vidim konačno šta da obučem.
Zelena haljina, a ne, nešto novo? Ma nešto što me neće podsećati na to
veče, noć. Nešto, nešto, nešto... crna haljina, ona je puna lepih uspomena. Ona
je puna snova. Onih, dvadesetogodišnjih.
I onda, šta bude. Nek ispadnem romantična budala.
Sve, sve je bolje od kajanja, od propuštenih šansi za snove.
I ove puder-roza cipele na štiklu, koje su istina više prljavo-roze.
Puder, ili prljavo, od toliko dugog puta sve su prljave. A samo su takve
udobne.
Hm, šta će reći kad me vidi, bolje da odmah otključam vrata samo što nije naišao. Ako je još onaj
stari, doći će na vreme i na prstima će ući unutra. Ako je još uvek onaj
stari... reći će, reći će, reći će...
- Sviće!
- Znam!
Коментари
Постави коментар