Nekada davno ribari su se kasno noću vraćali iz ribolova. Noć je bila bez mesečine i jedva su prošli Verige da se ne upletu u lanac kojim su se branili od Turaka.
Perast se nije ni nazirao. Znali su da u tom delu zaliva postoje struje koje ih mogu odneti na dno, ali po mrklom mraku su se teško snalazili.
Odjednom, ispred njih u moru izronila je Marijina ikona koja je neobično svetlela i obasjavala put pravo do Perasta.
Izvadili su ikonu iz vode i poneli je sa sobom u Perast. Stavili su je u crkvu, na oltar, neizmerno zahvalni što im je pomogla da se vrate svojim kućama.
Međutim, rano izjutra kada su ponovo krenuli da joj se pomole i zahvale ikone nije bilo u crkvi. Izašli su ispred crkve i u moru opazili kako svetli na istom onom škrpjelu od prethodne noći, odakle je izronila.
Otišli su pi nju i ponovo je vratili u crkvu, a ona ponovo na svoju škrpjel. Tako tri puta. Kada su videli da joj je mesto tamo gde je izronila, rešiše da baš na tom mestu u moru izgrade crkvu.
Svake godine od tada, na dan Marije Magdalene, svi ribari ponesu po jedan kamen da joj bude oslonac.
Sve je uvek savršeno, u savršeno vreme, na savršenom mestu. Čoveku je samo da se pusti sa poverenjem.
Samo toliko, a za čoveka, ništa teže.
Коментари
Постави коментар