Pre nego što krenete u Evropu

     Veliki korak za svakog čoveka je da tačno locira gde mu je dupe a gde glava, ali to je naprosto stvar ličnog opredeljenja. A u to se ne dira ljudima.

      To, da li će se neko odlučiti na taj radikalan korak u životu, takodje nije tema ove priče.

    Tema je za neke možda banalna, ali za ovaj višemilionski grad koji živi bez njega, je poražavajuća. 

       Zamišljam zgranutost turista, kojih istini za volju ima svake godine sve više u našem gradu, kada ustanove da ako žele da odbace svoje produkte metabolizma moraju da se vrate ili sobu, ili da posete najbliži kafić. Soba im je ponekad daleka, a pitanje da li će im osoblje izaći u susret kad shvate da dotični, nije gost njihovog kafića.

       Nama je donekle lakše, svesni smo toga, pa ako hoćemo u šetnju gradom dobro se spremimo. Mada, kad krene leto, pa lubenica, pa pivo, čik prodji nekom od uličica u centru. Zalivene su tim istim produktima metabolizma.

        Ima u tome naše bahatosti, ali šta da rade ljudi kad ih zaista "muka natera". 

Mogu da izgledaju ovako

       Grade se fontane na svakom koraku, pa se pitam da li to neko namerno želi da ljudima da inspiricaiju na temu, ili se radi o nečem drugom? Niko se nije setio? Prvi je napravljen u Pakistanu 25 vekova pre n. e. ( Vikipedija ), u bilo kom svetskom gradu gde god da odete na svakom su koraku. Ima ih i po nedodjijama.

Berlin

Možeš da gledaš u fontanu, jarbol, novi hoteli niču kao iz vode... samo ne možeš da obaviš fiziološku potrebu.

Da se neko makar seti, pa kada polivaju ulice, da uzmu neki deterdžent, možda ih tada operu, a ne poliju. Bašte se polivaju, ulice se peru.

Samo primećujem. 
 

U pustinji

Postoje ljudi sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, koji iz ovog razloga ne mogu  u miru da prošetaju.

Ima  mladih mama, koje nemaju gde da prepoviju bebu, ako su krenule napolje sa kolicima.

Ima ljudi sa invaliditetima, koji su naši sugradjani, kojima ovaj nedostatak sigurno mnogo više smeta.

Izgled javnog toaleta u starom Rimu

Izgleda da su u našem društvu osnovne ljudske potrebe, tabu.

Iz svega ovoga ne čudi,  da ljudi kada odu preko, pa se vrate, obavezno komentarišu kakvi su tamo negde toaleti. Treba da se doda i komentar da ih tamo ima.

Kod nas, da nema onog ispod pozorišta, ne bismo znali da javni uopšte postoje.

   Komentarišemo i da su nam noge posle šetnje tamo negde, čiste. Ovde, ako prošetate u ravnim sandalama gradom, uveče kad se vratite kući špahlom morate da ih ribate. Pa posle dezinfekcija.

    Zamislite samo turističke radnike kada objašnjavaju turistima gde dolaze. Kod njih je mnogo lepo, imaju dobru hranu i vodu, ali, vodite računa ako krećete u šetnju, nećete imati gde da odložite produkte vašeg metabolizma. Zato, takve potrebe obavite u sobi, ili zamolite u prvom  kafići na koji naidjete. Muškim osobama će biti lakše, jer je njihov običaj da to rade po parkovima i haustorima. Bez brige, ta mesta nisu označena, ali ćete ih prepoznati po ustajalom mirisu, godinama nisu oprana.
    Hm... ne zvuči lepo. Zato što, em nije lepo, em nije kulturno, zdravo, evropejski, civilizacijski...

    A da ne pričamo o tome ako neke belosvetske trendseterke reše da naprave selfi iz istog. Pa, mogu samo da se slikaju.

    Pričamo o nekim ljudima negde, o nekim izborima, samo se bavimo osobama, personama, kako god hoćete. Kada prestanete da se bavite individuom i kada ovakve stvari počnu da vam smetaju, kad počnete da se borite za njih, to nužno ne mora biti nužnik, tada možete reći da živite u gradjanskom društvu. Stvar je u sitnicima, u njima je razlika, jer tek ako i kada,  sredite svoj mikrokosmos možete razmišljati i o većim stvarima.

     Nikad ne zanemarujte efekte malih koraka. Samo vas oni mogu odvesti daleko.

    

     A dok njih ne napravite, potrudite se da ne stojite kao na gornjoj fotografiji.