- Pažnja, pažnja, ukoliko što pre ne promenite kurs pašćete na zemlju koju ne možemo da očitamo na našim ekranima. Uzbuna, nemate više vremena za menjanje kursa, milisekunde vas dele do velikog udarca, dobro se vežite.
- Uhu, da li smo svi živi?
- Živi smo, ali ne znamo gde smo.
- Svo petoro smo živi?
- Da, tu je doktor, umetnik, naučnik, i nas dvojica vojnika kapetane.
- Spremite najneophodnije pa da krenemo u obilazak, da vidimo gde smo sleteli.
- Šta podrazumevate pod tim najneophodnije? - Naučniče objasnite, ili još bolje, prekontrolišite šta je umetnik poneo. Kada smo ga poslednji put vodili na ekspediciju od nekakvog praistorisjskog platna koje je vukao sa sobom nismo mogli da se krećemo.
- A kad je poneo one silne knjige iz zapaljene biblioteke, iz kog ono beše grada, hahaha... umetnost je umrla još pre pedest godina,shvati! Ti i malobrojni predstavnici tvoje vrste nam samo još služe da kada negde ovako zalutamo, da nam date percepciju. Drugu svrhu više nemate. Da li si me razumeo?
- Razumeo sam.
- Iskrcavamo se.
- Neko mračno mesto. Da li je kompijuter majka u funkciji?
- Nije, moraćemo da se snalazimo.
- Da rezimiramo, sunca nema, mesec nam daje neku bledu senku. Za koliko sati imamo baterije?
- Ako budemo pažljivi možemo provesti mesec dana ovde.
- Naučniče šta kažu tvoji instrumenti, gde smo?
- Prema mojim očitavanjima ovde je nekada bio raj.
- Raj? Kakvi su to izrazi, zar nismo pre 40 godina raskrstili sa svim religijama. Zar nismo sada svi jednaki?! Borili smo se za to da smo svi isto obučeni, svi jedemo istu hranu, ustajemo u isto vreme, ležemo u isto vreme, iskorenili smo snove.
- Da, ali mislio sam raj na to kako je ova zemlja izgledala pre 120 godina. Imali su sva četiri godišnja doba, imali su bezbroj izvora i reka, plodnu zemlju. Sve je bilo zeleno i rodno.
- A to si mislio. Pa šta im se onda desilo? Kako su uspeli sve to da unište?
- Bili su bez samopoštovanja, pa iz toga nisu imali ni poštovanja. Na prvom mestu nisu poštovali život. Proslavljaji su melanholiju, setu, suze, zvali su to dernecima. Bili su u stanju da po celu noć piju i plaču, oplakivali su život a bili su živi. Nikada nisu mogli da prihvate da su živi.
Njihova veselja su ličila na plač. Posle je krenulo i sve ostalo, alavost, taština, sujeta, pa osećaj stida ko su i kakvi su. Onda su počeli da se prodaju. Kada im je otišla duša,
na red su dolazili delovi tela. Ima njihovih pripadnika i kod nas, prepoznaju su po tome što su vek previše glasni. Kao da time žele sami sebi nešto da kažu.
- Eto umetniče, niko od nas to ne bi bolje opisao. A šta ti kažeš naučniče?
- U našim knjigama je zabeleženo da smo sa njima imali najviše problema. Sa njima i još nekoliko plemena tu, sa istoka. Teško smo im doneli civilizacijske tekovine. Uvek su imali podsmeh prema tome. Kada nismo uspeli ratovima, onda smo im podmetnuli sve ono na šta se peca taština.
- A što su sada svi u mraku?
- Pa i mi smo u mraku, samo imamo novca da plaćamo ogromne račune za struju, pa smo sve osvetleli. Oni to nemaju. Otišlo je sunce, kao i svima nama, oni su ostali u mraku.
Dobra, dobra...
ОдговориИзбришиHvala, hvala 🙂
Избриши