Пређи на главни садржај

Odiseja 2118.

   - Pažnja, pažnja, ukoliko što pre ne promenite kurs  pašćete na zemlju koju ne možemo da očitamo na našim ekranima. Uzbuna, nemate više vremena za menjanje kursa, milisekunde vas dele do velikog udarca, dobro se vežite.
 

   - Uhu, da li smo svi živi?
   - Živi smo, ali ne znamo gde smo.
   - Svo petoro smo živi?
   - Da, tu je doktor, umetnik, naučnik, i nas dvojica vojnika kapetane. 
   - Spremite najneophodnije pa da krenemo u obilazak, da vidimo gde smo sleteli.
   - Šta podrazumevate pod tim najneophodnije? - Naučniče objasnite, ili još bolje, prekontrolišite šta je umetnik poneo. Kada smo ga poslednji put vodili na ekspediciju od nekakvog praistorisjskog platna koje je vukao sa sobom nismo mogli da se krećemo.
    - A kad je poneo one silne knjige iz zapaljene biblioteke, iz kog ono beše grada, hahaha... umetnost je umrla još pre pedest godina,shvati! Ti i malobrojni predstavnici tvoje vrste nam samo još služe da kada negde ovako zalutamo, da nam date percepciju. Drugu svrhu više nemate. Da li si me razumeo?
    - Razumeo sam.
    - Iskrcavamo se. 
    - Neko mračno mesto. Da li je kompijuter majka u funkciji?
    - Nije, moraćemo da se snalazimo.
    - Da rezimiramo, sunca nema, mesec nam daje neku bledu senku. Za koliko sati imamo baterije?
    - Ako budemo pažljivi možemo provesti mesec dana ovde.
    - Naučniče šta kažu tvoji instrumenti, gde smo?
    - Prema mojim očitavanjima ovde je nekada bio raj.
    - Raj? Kakvi su to izrazi, zar nismo pre 40 godina raskrstili sa svim religijama. Zar nismo sada svi jednaki?! Borili smo se za to da smo svi isto obučeni, svi jedemo istu hranu, ustajemo u isto vreme, ležemo u isto vreme, iskorenili smo snove.
    - Da, ali mislio sam raj na to kako je ova zemlja izgledala pre 120 godina. Imali su sva četiri godišnja doba, imali su bezbroj izvora i reka, plodnu zemlju. Sve je bilo zeleno i rodno.
     - A to si mislio. Pa šta im se onda desilo? Kako su uspeli   sve to da unište?
     - Bili su bez samopoštovanja, pa iz toga nisu imali ni poštovanja. Na prvom mestu nisu poštovali život. Proslavljaji su melanholiju, setu, suze, zvali su to dernecima. Bili su u stanju da po celu noć piju i plaču, oplakivali su život a bili su živi. Nikada nisu mogli da prihvate da su živi. 
      Njihova veselja su ličila na plač. Posle je krenulo i sve ostalo, alavost, taština, sujeta, pa osećaj stida ko su i kakvi su. Onda su počeli da se prodaju. Kada im je otišla duša,
na red su dolazili delovi tela. Ima njihovih pripadnika i kod nas, prepoznaju su po tome što su vek previše glasni. Kao da  time žele sami sebi nešto da kažu.
       - Eto umetniče, niko od nas to ne bi bolje opisao. A šta ti kažeš naučniče?
      - U našim knjigama je zabeleženo da smo sa njima imali najviše problema. Sa njima i još nekoliko plemena tu, sa istoka. Teško smo im doneli civilizacijske tekovine. Uvek su imali podsmeh prema tome. Kada nismo uspeli ratovima, onda smo im podmetnuli sve ono na šta se peca taština.

        - A što su sada svi u mraku?
        - Pa i mi smo u mraku, samo imamo novca da plaćamo ogromne račune za struju, pa smo sve osvetleli. Oni to nemaju. Otišlo je sunce, kao i svima nama, oni su ostali u mraku.



 

    
























Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

      Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju.       Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.        Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Pr...

Usudi se da budeš slobodan čovek

     Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ . Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA . Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.     Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!     A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim.          Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.      I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad...

Kvaka

   Najteža stvar je uvek sa poznatim i lakim stvarima.         Na njima se obično padaju ispiti, pretrčiš, misliš znaš. Predubeđenje je klopka. Ispit uvek ima i ono, sledeći rok. Data ti je šansa da savladaš poznate i lake stvari.    Predrasude su klopka, mišljenja, stavovi, prepričavanja... To vas lišava mogućnosti da zaista upoznate svet i ljudsko u njemu, jer - već sve znate. Da li da pominjem  da sebi uskraćujete iznenađenja? A da, iznenađenje uvek podvodite pod neprijatnost. Tako da ste se odlučili da živite bez njih.      Jedino što se ne može predvideti na ovom svetu to je drugi čovek.      Ne možete predvideti ni svog čoveka ponekad, a opet, usuđujete se da donosite zaključke o drugom. Jer vam je poznato, jer znate, jer su to lake stvari. Podrazumevanja su za trivijalnosti, a ni jedno biće nije trijavijalno.      Tako vam prođe život, a da uopšte niste bili u ...