Volim februar

        Nikada lepotu dogadjaja nije nadmašilo čekanje i strepnja koje su vodile do njega.

        Nijedno proleće ne nosi tu lepotu u sebi koju najavljuje miris vode otopljenih glečera koji stiže rekama do nas. To je svež vazduh koji nas izvlači iz domova.

         Zima nosi tišinu. Zima nosi mir. Pokazuje nam kakvi smo zaista, skida naše maske. A onda smo opet svi uzdrhtali pred nagoveštajem proleća koje nam pomera svu nutrinu i lagano zamagljuje pogled.

         Ta naša spremnost da mu se predamo da nas prodrma čini da mu se svake godine radujemo. Kad uzdrhtali u februaru, dok slušamo ljubavne pesme mačaka koje dopiru sa krovova, čujemo da - stiže.

        Lomiće se priroda i mi zajedno sa njom. Koliko god planirali neke dogadjaje uvek nešto ne bude po planu. Zato je ovo vreme  iščekivanja uvek puno uzdrhtalosti mašte. Sve ono što proživljavamo dok čekamo uvek je lepše od onoga što čekamo. A naravno, lepo je čekati stvari za koje smo sigurni da će doći. Tako i proleće, znamo da stiže pa se možemo predati tim slatkim čarima čekanja.

       To je period, to nije tačan dan ni datum, a opet taj dan se oseti kao udarac o zvono. Dan kada kao po nekoj zapovesti sve u isto vreme krene da cveta. Jer, neko je "naredio" cvetanje. Slatka je ta naredba.

        Donese taj miris jugo,  taj osećaj, kad krene da duva u februaru. Dani se već produžili, mačke pevaju svoje ljubavne pesme a jugo titra u vazduhu i donosi sve treptaje čežnje, strepnje, polagane radosti.

        Zato volim februar. Iz zime dolazi život.