Naša stvar

    Odlukom UN iz 1999. godine, Medjunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama obeležava se 25. novembra. U znak  sećanja na  25. novembar 1960. godine, kada je diktator Dominikanske republike Rafael Truhiljo naredio ubistva sestara Mirabel, političkih aktivistkinja u toj zemlji.

    Prema podacima UN, više od trećine žena širom sveta je doživelo fizičko i, ili, seksualno nasilje. 750 miliona žena je stupilo u brak pre navršenih 18 godina. Više od 250 miliona njih je podvrgnuto sakaćenju ženskih genitalija. 

   Na našim prostorima, tačnije u Srbiji, situacija je sledeća - Prošle godine je ubijeno 35, a od početka ove 26 žena. Od momenta primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici početkom juna, pa do 15. novembra, policija je izrekla 10.504 hitne mere zabrane kontakta i prilaska žrtvi nasilja, odnosno, udaljavanja nasilnika iz stana.  Pored nasilja, žene su izložene i mobingu, raznim drugim vrstama uznemiravanja kao i neravnopravnom položaju na radnom mestu, manjim primanjima itd.

    Dakle, na osnovu svega ovoga, možemo zaključiti da se položaj žena iz klečećeg promenio, u čučeći. 

   Neki bi rekli, eto popravio se, nisu više na kolenima, sada su na svojim nogama. Realno stanje na Balkanu je puno gore nego što pokazuju statistički podaci. Poražavajuća je i činjenica da raste broj sigurnih kuća. Muž je taj koji treba da čuva ženu od drugih, a ne da drugi čuvaju ženu od muža.

   Zamislite samo koliko žena živi u strahu i ne sme da prijavi nasilnika ili svog šefa? Neke ne smeju od sramote, neke od straha za decu, straha za svoj život, straha od gubitka radnog mesta. Ključna reč je STRAH. I onda o kakvoj ravnopravnosti mi danas pričamo kada jedna strana živi u strahu zbog činjenja druge strane? 

   Svako od nas poznaje bar jednu ženu koja je prošla ili još uvek prolazi pakao nasilja u porodici. Inače, po nekim podacima, takva je sudbina svake treće žene. Ni posle razvoda stanje se ne popravlja, nasilnik ne ostavlja na miru onu koja ga je ostavila. 

   

  Sva dosadašnja delovanja države na sprečavanju svega toga su bila tipa - Mene ne mešajte, sami rešavajte svoje probleme. Nasilje nije samo njen lični problem, nasilje je  problem svih nas. Njen strah je strah svih nas da nešto promenimo, da izađemo iz kamenog doma. Da izadjemo iz svojih pećina i počnemo da razbijamo predrasude, a ne da gledamo kako njoj neko razbija glavu dok su naše glave zabijene u pesak. Ona nema razlog za sramotu, mi kao društvo imamo, jer tolerišemo i negujemo one gluposti da se zna gde je ženi mesto. Imamo,  jer se uvek provuče opravdanje za nasilnika - Ne bi on da ga ona nije izazivala, Sama ga je birala i slične nebuloze.

    Takođe, treba pomoći i objasniti ženama da je potpuno nerealno očekivati da ih nasilnik neće tući samo zato što ga one vole. To je isto kao kada bi očekivale da ih besan pas neće ugristi,  jer su one ljubitelji životinja. 

    Ovo je toliko opširna i kompleksna tema da bi se moglo danima pisati o njoj, što ja svakako neću, jer svi vi ovo odlično znate. Svi znate i žrtve i nasilnike. 

    Svi se ne mešate, jer nije vaša stvar.

    A sve tako dok ne dođe do toga, da to ljudsko biće bude vaša majka, sestra ili ćerka, a tada će možda biti kasno.

   Kada to postane vaša stvar, prepoznaćete sebe u svim ljudima koji vam okrenu leđa i kažu ono što ste i vi govorili - Sama ga je birala. Tada se setite da ste vi birali opravdanja i izgovore, a ne pomoć i prijavljivanje nasilja. 

   Autor teksta  Igor Čobanović