Daleko od savršenstva, ili sasvim blizu njega. Švajcarska naravno.
Mada, većina ljudi teži da, ili žive u Švajcarskoj, ili da im život bude kao Švajcarska.
Nisam joj prvi put u poseti, samo sada, više nego ikad me podseća na scenografiju Dikensove Božićne priče. Mada, u njihovoj priči više nema posete božićnog duha, nema mesta za maštanje.
Prvo što vidim u ranim jutarnjim satima dok ulazimo u ovu zaista uredjenu i tačnu zemlju su ljudi koji potkresuju šumu koja se nalazi daleko od autoputa da bi ona svojim granama narušavala bezbednost u saobraćaju. Ta slika me prati sve vreme boravka.
Ako potkresuješ grane drveću u šumi, šta onda radiš sa ljudima? Šumu tog momenta kada je potkresuješ boli svaka grana, ali kako vreme odmiče ona zaboravlja na te grane, nastavlja da živi u onom pravcu koji joj je čovek odredio ne pitajući se kako bi bilo kada bi neko od njenog drveća razgranalo krošnju.
Baš kao i ljudi u ovoj nadasve lepoj zemlji. Živi su, a života nema. Bez predstave o tome da negde neki ljudi pate jer nemaju osnovne stvari za preživljavanje, oni na već sve puno svega, dodaju još. Na izglancane i okupane i ulice i stanove dodaju još mirisa, još ukrasa, kad dosade stari, evo stižu novi, samo da šljašti. Pa dragi Švajcarci ne može se kad se grane poseku da se napuni sve ono što nedostaje.
Tad nedostaje mnogo. Nedostaju stvari bez kojih nema života, pa nikakve cucle to ne mogu nadomestiti. Zaista, to se najbolje može videti ovde. Kad nema iskrenog zajedništva medju ljudima i za ljude, kada su ljudi samo instrumenti za postizanje ciljeva, onda i pored sveg ulepšavanja nedostaje sve ono što nas čini najboljom Božjom kreacijom.
Istini za volju, njihovo poštovanje vremena i energije je za divljenje. Ovde su dani dugački jer su ljudi naučili da cene i svoje i tudje vreme i imaju svest o tome šta znači izgubiti ga. Pojednostavili su stvari, pošteni su u tom smislu. Nedopuštaju da im išta zamgli pogled, što ne znači da ne pate, vole. Samo su zaboravili da teže jer već sve imaju. Sve sem šanse da ih zaista poseti Božićni duh, da im da šansu da neke stvari zaista urade, ali iz sebe, iz duše.
Da urade stvari za druge ljude pa samim tim i za sopstvenu dušu. Mada, ako ti kao mladom potkrešu krila, onda se zaboravlja i na postojanje duše.
Tada nikave igračke ne mogu nadomestiti ono što nedostaje. Čovek tada i ne zna šta mu nedostaje.
Mada, većina ljudi teži da, ili žive u Švajcarskoj, ili da im život bude kao Švajcarska.
Nisam joj prvi put u poseti, samo sada, više nego ikad me podseća na scenografiju Dikensove Božićne priče. Mada, u njihovoj priči više nema posete božićnog duha, nema mesta za maštanje.
Prvo što vidim u ranim jutarnjim satima dok ulazimo u ovu zaista uredjenu i tačnu zemlju su ljudi koji potkresuju šumu koja se nalazi daleko od autoputa da bi ona svojim granama narušavala bezbednost u saobraćaju. Ta slika me prati sve vreme boravka.
Ako potkresuješ grane drveću u šumi, šta onda radiš sa ljudima? Šumu tog momenta kada je potkresuješ boli svaka grana, ali kako vreme odmiče ona zaboravlja na te grane, nastavlja da živi u onom pravcu koji joj je čovek odredio ne pitajući se kako bi bilo kada bi neko od njenog drveća razgranalo krošnju.
Baš kao i ljudi u ovoj nadasve lepoj zemlji. Živi su, a života nema. Bez predstave o tome da negde neki ljudi pate jer nemaju osnovne stvari za preživljavanje, oni na već sve puno svega, dodaju još. Na izglancane i okupane i ulice i stanove dodaju još mirisa, još ukrasa, kad dosade stari, evo stižu novi, samo da šljašti. Pa dragi Švajcarci ne može se kad se grane poseku da se napuni sve ono što nedostaje.
Tad nedostaje mnogo. Nedostaju stvari bez kojih nema života, pa nikakve cucle to ne mogu nadomestiti. Zaista, to se najbolje može videti ovde. Kad nema iskrenog zajedništva medju ljudima i za ljude, kada su ljudi samo instrumenti za postizanje ciljeva, onda i pored sveg ulepšavanja nedostaje sve ono što nas čini najboljom Božjom kreacijom.
Istini za volju, njihovo poštovanje vremena i energije je za divljenje. Ovde su dani dugački jer su ljudi naučili da cene i svoje i tudje vreme i imaju svest o tome šta znači izgubiti ga. Pojednostavili su stvari, pošteni su u tom smislu. Nedopuštaju da im išta zamgli pogled, što ne znači da ne pate, vole. Samo su zaboravili da teže jer već sve imaju. Sve sem šanse da ih zaista poseti Božićni duh, da im da šansu da neke stvari zaista urade, ali iz sebe, iz duše.
Da urade stvari za druge ljude pa samim tim i za sopstvenu dušu. Mada, ako ti kao mladom potkrešu krila, onda se zaboravlja i na postojanje duše.
Tada nikave igračke ne mogu nadomestiti ono što nedostaje. Čovek tada i ne zna šta mu nedostaje.
Коментари
Постави коментар