Пређи на главни садржај

Krivi smo mi



   Šta nam se to kao narodu desilo pa smo pali na samo dno?
   Uspeli smo da od Muzičkog tobogana stignemo do Pinkovih zvezdica. Od kredita za kupovinu automobila do kredita za kupovinu udžbenika. Od besplatnog lečenja do lečenja SMS porukama. Od socijalne pravde do socijalnog slučaja. Od pisaca do starleta. Od Živojina Mišića do Ratka Mladića.

    Ponosimo se sa onim od čega smo se nekada stideli.  Stidimo se onog što nam je nekad bilo za ponos. Sistem vrednosti smo izvrnuli naopako, tako da  dno nije samo  na vrhu nego se i raširilo na sve strane. U svim sferama života gazimo po mulju. Ekonomija, zdravstvo, obrazovanje, kultura, informisanje... Nama svaka promena vlasti dokaže  da i od gorih ima gori. Ako su izbori test inteligencije, onda smo izuzetno glupi i redovno padamo na svakom.

   Na greškama se ne učimo, mi se na greškama mučimo.

  Doduše, sami smo krivi i to krivi po svim tačkama. Naravno, nikada to kao narod nećemo priznati, uvek ćemo krivca tražiti u nekom drugom. Amerikanci, Novi svetski poredak, NATO, Rusi, EU, HAARP, Hrvati, Albanci, Muslimani... Neki su samo od krivaca što smo mi postali ovo što jesmo. Teorijama zavere nikada kraja.
    Nema gde nećemo tražiti krivca, samo ne tamo gde treba da ga potražimo, a to je ogledalo, tamo se ne usuđujemo da pogledamo. Nama uopšte nije potreban neprijatelj jer ovo što mi sami sebi radimo već duže vreme, ovo je sasvim dovoljno da nestanemo kao narod.

   Nekada sam u šali pisao da jedno proročanstvo kaže da će nas Srba ostati taman da svi stanemo u Parove. Danas vidim da to uopšte nije šala. Na kraju, odneće đavo i nas i šalu ako nastavimo ovako. Vratimo dno tamo gde mu je i mesto a ako nešto treba da se menja, onda smo to definitivno mi!

   Mi treba da se menjamo, da probamo da  sačuvamo sami sebe, jer drugi nam ionako ništa ne mogu.
  Znam da su najteži koraci oni kojima čovek treba da pođe od sebe, ali to je jedini način. 
  Za početak bi mogli da prestanemo da gledamo druge. Da počne da nam smeta smeće u našem dvorištu puno više od neorezane ruže u komšijskom. Da počnemo da se bavimo nama samima, a ne drugima.

   Zakoračimo od sebe da bi smo konačno došli sebi.

Igor Čobanović
Više od autora teksta možete naći ovde.







Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

      Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju.       Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.        Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Pr...
Постави коментар
Прикажи све

Usudi se da budeš slobodan čovek

     Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ . Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA . Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.     Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!     A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim.          Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.      I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad...
1 коментар
Прикажи све

Kvaka

   Najteža stvar je uvek sa poznatim i lakim stvarima.         Na njima se obično padaju ispiti, pretrčiš, misliš znaš. Predubeđenje je klopka. Ispit uvek ima i ono, sledeći rok. Data ti je šansa da savladaš poznate i lake stvari.    Predrasude su klopka, mišljenja, stavovi, prepričavanja... To vas lišava mogućnosti da zaista upoznate svet i ljudsko u njemu, jer - već sve znate. Da li da pominjem  da sebi uskraćujete iznenađenja? A da, iznenađenje uvek podvodite pod neprijatnost. Tako da ste se odlučili da živite bez njih.      Jedino što se ne može predvideti na ovom svetu to je drugi čovek.      Ne možete predvideti ni svog čoveka ponekad, a opet, usuđujete se da donosite zaključke o drugom. Jer vam je poznato, jer znate, jer su to lake stvari. Podrazumevanja su za trivijalnosti, a ni jedno biće nije trijavijalno.      Tako vam prođe život, a da uopšte niste bili u ...
Постави коментар
Прикажи све