Пређи на главни садржај

Kafana Vranja stena



       To je bio više okršaj pogledima nego odmeravanje i kad su u istom trenutku odvojili oči jedno od drugog, ona dugačkim uzdahom skloni pramen sa desnog oka.
        - Tako znači oče Jovane, je l˙ vidiš kako posle svadje razgovor bolje ide?
         - Uvek bilo, mila moja Grozdo.
         - Tako već može, nego da nastavim, da vas upoznam sa gostima. Znači, za onim prvim stolom do šanka sede četnici, a sto odmah pored njih su partizani.
        - Sem što poneki od ovih četnika ima bradu, pa oni se ni po čemu drugom ne razlikuju. Kako znaš koji su koji?
         - A kad su pa to oni razlikovali? Stalno nešto ratuju i jedni i drugi. Stalno hoće da nas odvedu u neku budućnost, kao da ima sto budućnosti. I jedni i drugi se pozivaju na bolje sutra, i stalno drže svest ljudi oko njih u budućnosti, tako im onemogućavaju da žive u sadašnjosti.
         Njihovi sledbenici su toliko navikli na tu budućnost da probaš da im objasniš kako ne žive u sadašnjosti, mislili bi da je sadašnjost izmišljena i ne bi se argumentovano ni posvadjali, a već bi povukli pa makar pištolje. Ja ih razlikujem po soli, četnicima samo kamena a partizanima morska.
        - A ona dva stola preko puta nas?
        - E, ta dva stola. Onaj malo levlje od  nas, to su seljaci, a ovaj desniji to su gradjani. Gradjani, ako dobro pogledate, malo lebde od stolica, jer su gradjani. Oni ne podnose ni četnike ni partizane, ubedjeni su da bi im bez njih bilo bolje. Ovi im to ne zameraju, jer žele da ih odvedu u svetliju budućnost, sem ukoliko se ovi ne pobune, onda im oni pokažu koliko budućnost zna da bude bolna ukoliko se ne poštuje. Oni ih čuvaju od spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja a ovi to ne znaju da cene.
       Gradjani i seljaci veruju u svetu prošlost. Oni svoju snagu, ideju, život, crpe iz nje i ne pada im na pamet ni sadašnjost a nekmoli budućnost. Oni su vam tek nedosoljeni, seljacima samo kamenu so dajem, koju inače  gradjani  preziru, pa stoga ih solim morskom.
        - Pa kako su se našli svi u istoj kafani da čekaju Novu godinu? - Mateja je sav goreo od zaintrigiranosti.
        - Rekoh vam već ne čekaju svi ovu večeras Novu godinu. Kako ko, zato imamo i dva kotlića, jedan sa telećom a drugi sa ribljom čorbom. Za one koji ne poste i za one koji poste. Iiiii, naših problema ovde u kafani, sve moramo duplo.
        Jedino oko čega se donekle slože to je muzika. Istu muziku vole, iste ih pesme pogadjaju. Istina, gradjani kad ne popiju uvek tvrde kako oni to ne slušaju, sve dok  ne dodju do kafane. Mi inače, uvek imamo dobru muziku, najbolji orkestri sviraju kod nas, dobra hrana i mrsno i posno, dobra muzika i eto. Nego i tu mogu da nastanu problemi.
        - Kakvi tu problemi mogu da budu?
       - Ma tu ima problema koliko hoćeš, kad krene neka pesma, pa kad krenu da se svadjaju čija je, do tuče može da dovede. Četnici i partizani tad obavezno potežu pištolje.
       Pa ko će da uzme muziku, pa koliko je kod koga svirala više? Ko je koliko para dao na pesme? Zašto je ovaj sto poručio baš tu pesmu kad je ovaj drugi hteo tu istu? Ma da vam ne pričam, videt ćete već i sami kad krene muzika, veče tek počelo.
       - E mila moja Grozdo, deluje baš konfuzno. Da nijednog pravila nemaju.
       - Danas, evo baš danas oče Jovane, oni su na tome  insistirali, nisu mogli da se dogovore kad će ko u toalet da ide. Takva je svadja bila, ona dva stola levo od šanka jedva sprečismo da ne povade pištolje. I šta smo mogli, eno, –  pokaza očima ka pisoaru – stoji spisak kad ko ide.
       - Pa to ne može po spisku... potreba je to, nije naredjenje. Kako to po spisku?
      - Vidiš, kod njih to može po pravilu, evo, toga se svi pridržavaju. I vas dvojicu smo već stavili na spisak, tako da gledajte da iskoriste vašu priliku kad bude. Ako ne iskoristite, morate da čekate kad sledeći put vi budete bili na redu.
       - A je l˙ ste i onog dole, što sedi desno od vrata sam za stolom stavili na spisak? Uostalom, on, ko je?
       - Oko njega smo silna razmatranja imali, da li da ga stavimo?
      
            - On se jedva primećuje.
     - Svi to mislimo, a on je ubedjen da dominira. To vam je intelektualac. On nije ni za svetliju budućnost ni  za svetu prošlost, nije ni za sadašnjost. Tu reč i ne upotrebljava. Tvrdi, da dok god se ne  prouči i ne raščisti sa svetom prošlošću, ne može se  imati ni svetlija budućnost. Tako on dane i noći provodi u istraživanju budućnosti u prošlosti. Nikom se ne obraća, niko mu se ne obraća.
        Baš nismo znali šta ćemo sa njim, kad smo ga upitali ni on sam nije znao da nam da odgovor. A onda smo mi sami odlučili da ga stavimo. Sva četiri stola su se za to zauzela, kažu, ipak je on tu sa nama na dočeku.
        Inače, on mi ne da da mu posolim. Kaže da ja nemam pravu so za njega. Iz džepa uvek vadi neku svoju kutijicu iz koje uzima so i sam soli.


      On ne može ni da pretpostavi da samo ja mogu da mu dam so koja će mu direktno stići do svake ćelije. A on da zna da soli, ne bi bio u ovoj kafani.






Коментари

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

      Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju.       Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.        Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Pr...

Usudi se da budeš slobodan čovek

     Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ . Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA . Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.     Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!     A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim.          Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.      I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad...

Kvaka

   Najteža stvar je uvek sa poznatim i lakim stvarima.         Na njima se obično padaju ispiti, pretrčiš, misliš znaš. Predubeđenje je klopka. Ispit uvek ima i ono, sledeći rok. Data ti je šansa da savladaš poznate i lake stvari.    Predrasude su klopka, mišljenja, stavovi, prepričavanja... To vas lišava mogućnosti da zaista upoznate svet i ljudsko u njemu, jer - već sve znate. Da li da pominjem  da sebi uskraćujete iznenađenja? A da, iznenađenje uvek podvodite pod neprijatnost. Tako da ste se odlučili da živite bez njih.      Jedino što se ne može predvideti na ovom svetu to je drugi čovek.      Ne možete predvideti ni svog čoveka ponekad, a opet, usuđujete se da donosite zaključke o drugom. Jer vam je poznato, jer znate, jer su to lake stvari. Podrazumevanja su za trivijalnosti, a ni jedno biće nije trijavijalno.      Tako vam prođe život, a da uopšte niste bili u ...