Za sve nas koji smo izgubili nekog nakon teške i duge bolesti.
Za sve one kojima će zapasti u životu ta gorka pilula.
A tako zapadne, da mogu proći godine dok je sasvim ne progutamo.
Ispraćajući na put nekog bliskog i sami prolazimo jedan dugačak i bolan put.
Čini mi se da tada najbolje upoznamo sve boje pozne jeseni.
Tada se svi pitaju i razmišljaju o onima koji odlaze na mesto koje verujem da postoji za sve nas, jednom kada odemo. A šta je sa onima koji ostaju još neko vreme u ovom svetu koji zovemo živim? Sa ljudima koji su svoje živote i sve svoje dali da bi bili sa onima koji se spremaju na put.
U izmaglicima sopstvenog života dok gledaju patnje sveg ljudskog i sami prolaze put posle koga ništa više nije isto. Ponekad to dodje i kao otrežnjenje. Spoznaja koliko smo krhki i koliko smo bespomoćni. Kolika je zaista snaga života najbolje vidiš onda kada nekog ispraćaš sa ovog sveta.
Nije to borba da taj neko ostane u životu, taj život se gasi. To je borba za dostojanstvenu smrt.
Skrhani neumitnošću onoga što dolazi svesni ste samo jednog, taj dan dolazi. Ne znate koji je od narednih, ali je tu . U trci ste sa vremenom, zdravstvenim sistemom, birokratijom. Nemamo mi prečih poslova u životu nego da se dočekamo i razmenimo jedni sa drugima ono što imamo za ovog života. Sistem za to jednostavno nema nikakvog sluha.
Prepušteni su samo i jedino sopstvenom instiktu za preživljavanjem. Ni sami niste bili svesni šta sve možete i kolika je vaša sposobnost izdržljivosti kada posle minimum mesec dana nespavanja i dalje odlazite na posao. I dalje funcionišete u tom istom sistemu koji ne poznaje ni u jednoj odrednici nigde, mrvu beneficije za ljude koji su se zadesili u ovakvim situacijama.
Vaš život je u iščekivanju neumitnog. To je neki od dana, sati, narednih trenutaka. Ne znate koji je, samo znate da dolazi. Dolazi svakog trenutka, a to dodatno iscrpljuje.
Postaće vam jasno, da svakodnevne stvari sa kojima ste se suočavali, a za koje ste mislili da su teške, gube bitku pred ovom.
Postaće vam jasno da ste u trkama koje ste zadali svom egu, vi sami najveći gubitnik.
Postaće vam jasno da ste pokušavajući da napravite život kakav želite, propustili da živite život kakav jeste.
Ne ispraćate vi dragu dušu na drugi svet, vi se oslobadjate svega onoga sa čime ste došli i čega ste se nakupili u ovom svetu. Taj deo vas odlazi.
To je period kroz koji se stiže do ljubavi prema svemu ljudskom.
Na sopstvenom Čarobnom bregu ostajemo i posle ispraćaja dragog nam bića. Za svakog je drugačije koliko će trajati, samo ga treba pustiti da traje. Nepogrešivi osećaj za život koji svi imamo, a šminkamo ga kao da je ružan, daće nam tačno vreme za spuštanje. Ponekad, dodatno,ako imamo sreće, dobijemo i pruženu ruku da nam olakša spust.
Kao i Hans Kastorp, siroče života, kao što smo i svi mi siročići života, ostajemo zaglavljeni zaljubljenošću u naše tuge.
Jer kada ti tuga zakuca na vrata, ne primiš je lako, ali kada je primiš zavuče ti se u svaku poru, svaki damar. Čak i kada prodje, naše telo, naša duša,uvek čuvaju sećanja na nju. To nam daje saosećanje sa ljudskim.
Onda kada se lagano gasi život vama bliske osobe i deo vas se gasi sa njom. Taj deo koji se gasi daje šansu onom delu koji je uspavan godinama tavorio u vama.
Zarobljeni osećanjima tuge, neumitnosti, krhkosti, bespomoćnosti, kao u paukovoj mreži ostajete na sopstvenom Čarobnom bregu - siroče života.
Potrebna je odluka da se vratimo našem puta.
Put će i dalje biti naš, samo mi nikada više nećemo biti isti.
Коментари
Постави коментар