Kada u još uvek toplim danima krene ona sitna dosadna jesenja kiša srce se nekako sneveseli.Nas dve bismo tada zauzimale zastakljenu terasu, otkidale poneki požuleteli list sa cveća, koliko da mu damo šansu za još poneki cvet.Cveće je uvek iskoristi.
-Tužna si?
-Tužna.
-Nije tuga strašna.Ponekad može da bude i lepa.Lep trag ostavi na licu kad prodju suze, duša lakše diše za jednu stepenicu više nego pre.Strah je strašan.Čemer, jad, beznadje...to je strašno ćerko, da ti kaže nana.Sad živimo u lepim vremenima, to nek te ne zavarava, tu smo na raskrsnici, kod nas je uvek toliko veselo da je to najviše tužno.I opet će doći ta neka čemerna vremena, znaj, iako ih ti još uvek nisi osetila.Tad će biti strašno i niko neće moći da ti kaže koliko će da traju.S tim se teško živi.Pa budi zahvalna što osećaš tugu, tuga je prolazna, a može ti i pomoći kad dodju takva vremena, da se pročistiš.
Ovo danas što smo pričale, ne pamti, čuvaj duboko u sebi, da kod dodju ti dani da možeš pa baš iz duše da se pustiš.
Ćutimo...
Ustajem od stola, prevrćem nehotice ono malo kafe što mi je ostalo na dnu šoljice, uz put otkidam po neki sveo list i žurno zatvaram vrata iza sebe jer ne mogu da zaustavim niti jednu suzu više.
Коментари
Постави коментар