Razum i osećajnost

          Od prve ljubavi obično ostane samo sećanje da je to bila.

           Istina, nekada je bilo i onih koji su sa svojim prvim ljubavima dočekali ono "i živeli su srećno do kraja života".Danas ih gledamo na društvenim mrežama kao "redke zverke" čak i ne pomislivši "kad bih i ja tako".Čini mi se  da ih sem u romantičnim pop pesmama više i nema.

         Svakako postoji taj neki osećaj kojeg se setimo onda kada se sretnemo.Setimo se osećaja a možemo i da se ne prepoznamo, premda smo fizički ostali isti.Iako neko još uvek ima taj gest, uzdahom da skloni šiške sa čela,tada vam obavezno prostruji misao kroz glavu -  kako sam uopšte nekada mogla da padam na to.
        Tada, kada smo samo na osnovu osećaja mogli da rasudjujemo.Tada, kada  nam je sva ta navala emocija prolazila kroz telo i završavala u glavi pa ni o čemu drugom nismo mogli da razmišljamo.Ni da li ću dobiti lošu ocenu  iz omiljenog mi predmeta, a obično briljiram.
        Kada se nekad  u životu sretnemo, imamo samo to sećanje da je nekada bila.Ne možemo više doživeti ta i takva treperenja koja smo nekada imali i zbog kojih smo bili najdobro bez obzira na onog keca.Samo, sad možemo da posmatramo kritički na naš ukus i da shvatimo ili ne, da su one kasnije koje su došle, bile iskusnije možda, ili da smo više  bili spremni da pravimo "gluposti" jer samo smo tada toliko želeli da budemo u "najboljem svetlu".

        S godinama čovek nauči da ne odustaje od sebe, čak ni zbog sebe, ni zbog onog što bi time dobio.Nauči čovek da sem osećaja postoji i razum koji dobro dodje kad kaže- ne, tamo nemoj da ideš.Shvati čovek da ljubav nema bolje dane, da su najbolji   oni koji su tada kada ona vlada, koja god da je.I ona mladalačka, kada su samo osećanja, i samo tada prvi put prisutna i one kasnije koje dodju kada, čini nam se, ima i malo razuma.Tek toliko da se pustimo nekim stvarima kojima nekada, kada smo  tek  učili reči kako se zovu, nismo mogli.

       Nauči čovek da ima razuma, a da je on upravo tu da bi nas pustio da idemo tamo gde se kao školarci nismo usudili.Nauči čovek da sem tih lepih osećanja koja nas greju ima i tako puno drugih stvari koje idu uz te osećaje, nauči čovek da obavezno  posle takvih dana uzleta dodju dani kada se pada.

      Odrastao čovek ima slobodu, ono o čemu mlad može samo da mašta.Sloboda mu daje snagu da ide tamo gde se mlad ne usudjuje.Odrastao čovek ima svest da će posle takve navale osećanja doći i hladni dani, ima razuma da u miru i radosti provede sve te dane.Da uživa u svakom od njih.Jer ima sreće i u tužnim danima, kao što i u srećnim ima tuge.Samo su tako svi dani celi.

       Romeo i Julija su ostali u nekom drugom veku, nama ostaje da ih se sa setom setimo kroz sonet, ili kad slučajnio sretnemo prvu ljubav.

        Zaista, može nam se desiti da smo fizički gotovo ostali isti a da se ne prepoznamo.