Пређи на главни садржај

Drugi svet


     Samo naš, samo ovde, drugi svet.

     Živimo u šizofreniji koja je drugim narodima nepoznata, i mi sami je retko kada, čak ni najbližima ne otkrivamo.
         
     Kolektivno pamćenje, kojim smo blagosloveni u sadašnjim vremenima, za neka lepša baš i nisu poželjna, nas uvek drže podalje, makar i u sopstvenom izmišljenom svetu, od okupatora.
     A bilo ih je, i bit će ih. Sa severa Austrougari, sa istoka Turci, kod prvih se uvek znalo kad, kome i koliko, kod ovih drugih ni kad, ni kome, ni koliko. Ako smo i zaboravili, naše duše nisu, pamte one i dahije i sejmene, tek kod njih se ništa nije znalo.
         
     Pred ovu poslednju okupaciju kažu da su nas dobro proučili. Svoje su već dobro ujarmili. Igraju na plitku ljudsku povodljivost, a došli su na Balkan gde ni samim stanovcima često nisu jasne sopstvene reakcije. 
    Srbija i ostale zemlje bivše Jugoslavije imaju talenat odoljevanja neprijatelju, kaljen u paklu prethodnih vekova. Istina, Slovenija i Hrvatska najbrže pokleknu. Bosnu, po običaju, vuku kako ko stigne. Srbija, mirno ćuti i podnosi, realno, retko kad se usude da dublje zadju - jer, izgubili bi se u šizofreniji koju oni žive.
         
     Kroz istoriju se pokazuje kao nemoguće, u najgorem slučaju kratkoročno, da varvari podjarme civilizovane. Makar bile u pitanju i godine, i nečiji životi u tim godinama. Makar i obrnuli teze, kao što rade danas kada "donose progres medju nerazvijene".

       Samo kad se potpuno uruši može ponovo da se gradi. Iz temelja. Samo tada možemo dobro prikriti tragove. Opet će doći,  premda smo spremni da se uljuljkujemo zbog onih par godina kada možemo da predahnemo, kada nismo u ratu, sem onom sa samim sobom. Prilike su nam takve da smo uvek mizionistički nastrojeni.

        A eto, ponekad naša stvarnost bude interesantna nekim mladim ljudima. Splet životnih okolnosti ih  dovede malo dublje u Srbiju. Medju ljude koji su bili u svim ratovima devedesetih godina, medju ljude koji se nisu pomakli dalje od Balkana, koji nisu promenili kuću ali su četiri puta zajedno sa tom kućom promenili državu. Medju ljude koji nisu rodjeni sa tugom ali su je trajno stekli.
        
      Tim mladim ljudima je naša stvarnost poslužila kao inspiracija za prvi dokumentarac koji su napravili i za koji su više puta nagradjivani.

      A ono što je za mene drugi, bolji svet je činjenica da  su posle učešća na festivalima prvu premijeru imali  medju ljudima kojima su bili inspirisani. Da su godišnji odmor i pitanje sopstvenog komoditeta stavili u službu zajedništva sa onima koji su ih potakli da naprave ovaj "mali" a tako realan film o nama

        To je drugi, bolji svet. Istorija se čuva i neguje. Uvek iznova rušimo spomenike, menjamo nazive ulica, sakrivamo ono što je bilo juče. Sve je to deo svih nas. Svaki put iz početka. Ne može se tako daleko stići.  

        Izmišljena planeta Asomalija se u stvari tako dobro rimuje sa Jugoslavija, kao što reče jedan od njih dvojice. Tako dobro svaki put izmislimo novu istoriju.
        
        Za nas je to drugi svet, ali ko smo ako ne prihvatimo sve svetove. Pa i ovaj naš balkanski.

         Postoje drugi, bolji svetovi, oni su u nama.
         Tamo nas vodi srce, ako ga otvorimo.




 






Коментари

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

      Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju.       Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.        Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Pr...

Usudi se da budeš slobodan čovek

     Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ . Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA . Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.     Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!     A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim.          Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.      I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad...

Kvaka

   Najteža stvar je uvek sa poznatim i lakim stvarima.         Na njima se obično padaju ispiti, pretrčiš, misliš znaš. Predubeđenje je klopka. Ispit uvek ima i ono, sledeći rok. Data ti je šansa da savladaš poznate i lake stvari.    Predrasude su klopka, mišljenja, stavovi, prepričavanja... To vas lišava mogućnosti da zaista upoznate svet i ljudsko u njemu, jer - već sve znate. Da li da pominjem  da sebi uskraćujete iznenađenja? A da, iznenađenje uvek podvodite pod neprijatnost. Tako da ste se odlučili da živite bez njih.      Jedino što se ne može predvideti na ovom svetu to je drugi čovek.      Ne možete predvideti ni svog čoveka ponekad, a opet, usuđujete se da donosite zaključke o drugom. Jer vam je poznato, jer znate, jer su to lake stvari. Podrazumevanja su za trivijalnosti, a ni jedno biće nije trijavijalno.      Tako vam prođe život, a da uopšte niste bili u ...