Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

       To je bio više okršaj pogledima nego odmeravanje i kad su u istom trenutku odvojili oči jedno od drugog, ona dugačkim uzdahom skloni pramen sa desnog oka.         - Tako znači oče Jovane, je l˙ vidiš kako posle svadje razgovor bolje ide?          - Uvek bilo, mila moja Grozdo.          - Tako već može, nego da nastavim, da vas upoznam sa gostima. Znači, za onim prvim stolom do šanka sede četnici, a sto odmah pored njih su partizani.         - Sem što poneki od ovih četnika ima bradu, pa oni se ni po čemu drugom ne razlikuju. Kako znaš koji su koji?          - A kad su pa to oni razlikovali? Stalno nešto ratuju i jedni i drugi. Stalno hoće da nas odvedu u neku budućnost, kao da ima sto budućnosti. I jedni i drugi se pozivaju na bolje sutra, i stalno...

   Šta nam se to kao narodu desilo pa smo pali na samo dno?    Uspeli smo da od Muzičkog tobogana stignemo do Pinkovih zvezdica. Od kredita za kupovinu automobila do kredita za kupovinu udžbenika. Od besplatnog lečenja do lečenja SMS porukama. Od socijalne pravde do socijalnog slučaja. Od pisaca do starleta. Od Živojina Mišića do Ratka Mladića.     Ponosimo se sa onim od čega smo se nekada stideli.  Stidimo se onog što nam je nekad bilo za ponos. Sistem vrednosti smo izvrnuli naopako, tako da  dno nije samo  na vrhu nego se i raširilo na sve strane. U svim sferama života gazimo po mulju. Ekonomija, zdravstvo, obrazovanje, kultura, informisanje... Nama svaka promena vlasti dokaže  da i od gorih ima gori. Ako su izbori test inteligencije, onda smo izuzetno glupi i redovno padamo na svakom.    Na greškama se ne učimo, mi se na greškama mučimo.   Doduše, sami smo krivi i to krivi po svim tačkama. Narav...

    “...sve može da se desi, sve je moguće i sve je verovatno. Ni vreme ni prostor ne postoje.                                         August Strindberg       - Sećaš li se   da sam   ti tada rekao da u rat ljude sam djavo šalje i taj strah, koji smo svi onda osećali, zbog njega smo ga osećali.     E Mateja, Mateja, najveća djavolja prevara je ta što je ubedio ljude da ne postoji, još je   najviše ubedio one koji se sa njim igraju. Oni ne znaju da i djavo poštuje Boga i kada Bog kaže: “Dosta” djavo nikad ne ide preko toga.      Al˙ pusti ga,   da iskuša čoveka, da vidi koliki je čovek. I svog sina je iskušavao, i nas iskušava, nekad manje a nekad više, jer svi smo mi njegova deca. A ovi što se polakome, p...

   Za sve nas koji smo izgubili nekog nakon teške i duge bolesti.    Za sve one kojima će zapasti u životu ta gorka pilula.     A tako zapadne, da mogu proći godine dok je sasvim ne progutamo.     Ispraćajući na put nekog bliskog i sami prolazimo jedan dugačak i bolan put.      Čini mi se da tada najbolje upoznamo sve boje pozne jeseni.      Tada se svi pitaju  i razmišljaju o onima koji odlaze na mesto koje verujem da postoji za sve nas, jednom kada odemo. A šta je sa onima koji ostaju još neko vreme u ovom svetu koji zovemo živim? Sa ljudima koji su svoje živote i sve svoje dali da bi bili sa onima koji se spremaju na put.      U izmaglicima sopstvenog života dok gledaju patnje sveg ljudskog i sami prolaze put posle koga ništa više nije isto. Ponekad to dodje i kao otrežnjenje. Spoznaja koliko smo krhki i koliko smo bespomoćni. Kolika je zaista snaga života najbolje ...