Lubenica

                Julsko predveče, gugutke u daljini, na smiraju. Lubenica je provela dan  duboko u bunaru i sad, hladi naša čula. Otežali su i lenji ti prelasci iz dana u noć leti kao jedna dugačka, nepomična slika po kojoj oči igraju, uši slušaju. Tišinu, kao i obično, prekida Nana:  

                - Znaš ćerko, to što te uče u školi kako se suprotnosti privlače, nije to tako u životu.
                - A kako je?

                - Isto se istom raduje, jer dolaze iz istine. Ljudi se prepoznaju, ne zna niko da voli ono što nije on sam.  
                Odložila sam nož i gledam u nju radoznalo.
                - Muškarac i žena koji se nađu, pa su zajedno -  isti su. Iste su sebičnosti u pitanju. Oni liče jedno na drugo. Ponekad se malo mimoiđu, iz straha. Strah je to ćerko kad se vidiš u drugom, i nije bitno koliko im je jedno do drugog stalo, bitno je koliko im je zajedno do ljubavi stalo. To je bitno. Koliko im je da za ljubav žive, toliko je spremnosti da odustaju, ne od sebe, nego da odustaju od ljudske sebičnosti. Tako se postaje bolji čovek i  ne prave se kompromisi.  Zato se i sreću, to im je šansa, za više u životu, pa, ako je iskoriste. E da, tako ti je to.
                 Ćutimo, svaka zagledana u svoju, lenju sliku.

                 Jagodicama prstiju vadim semenke iz lednohladne lubenice, poneku izgrickam, poneku ostavljam u mesu i čekam da osetim koji će mi novi ukus doneti.