Promeniću život

      Koliko puta čovek sebi kaže da će da promeni sijalicu?
      Jer je slaba, ima malo vati, a svako veče čkilji uz nju.

     Sijalicu,  ovu slabu, kupio je onako, usput, bila na akciji pa da ima za rezervu. I sad, danima radi na rezervi. I danima pokušava da rezervu zameni glavnim igračem. Ima čovek i volju i potrebu. Rezerva čkilji svako veče.

     Rešio čovek i život da promeni. Rešio, ima volju, potrebu, po starom više ne ide.
     E sad, sa životom, je l˙isto kao sa sijalicom ili treba da  zasvetli neka nova sijalica?
     Da li do promene dolazi voljom ili željom za promenom?

     Kad čovek kaže - promeniću život, deluje kao odluka. Odlučio i onaj da promeni sijalicu a još uvek čkilji uz onu koju je kupio na akciji. Sada ćete mi verovatno reći da sijalica i život nisu isto, a zaboravljate da na sijalici najbolje vidite kako je u životu. Drugim rečima, ništa ako ne zasvetli sijalica! Jer ako vam zaista smeta, vi ćete iz želje da više ne čkiljite, a ne iz želje da promenite sijalicu - ko bi to još želeo, preći pola grada da kupite onu koja baš vama odgovara.

       Iz želje ne da promenite sebe, nego da promenite život, vi ćete promeniti i sebe. Nije to stvar odluke, odlučili ste se da promenite i sijalicu, pa ništa.
       Želja je ta koja goni, koja daje snagu, koja čini čudo!

     Znam jednog čoveka Vladimir Jakšić - Musa, eto, i imenom i prezimenom. Želeo, pa se nije prenemagao da je kiša, sneg, rosa, toplo, hladno. Kada želiš, tada ne razmišljaš o tome. Tada sve unutar tebe radi za tu želju.

      Ljubav joj daje snagu!

      Ne osvaja ovaj svet mozak nego srce!  Ne zna mozak gde mu je da ide dok mu srce ne odredi.

   
     Tako je i mom  prijatelju Musi dala snagu. Proverila sam sa njim, pitala sam ga. Pitala sam još neke ljude, ljude koji su uradili velike stvari, promenili su život.

    
     Nisu oni crtali planove, tačka A, tačka B, idu u tačku C, to je za crtaće.

     Želeli su! Otvorili su srce za svoju želju, nisu pitali koliko košta!
 
     Nisu izvodili integrale, nego srce kaže levo, oni hop - levo. Srce kaže ideš u London, ti si već u Londonu, piješ kafu i pitaš se kako si tamo uopšte dospeo.
     Tako što nisi razmišljao, tako što nisi izvodio proračune, tako što si prihvatio svoju želju, da je ona tvoj organ, tvoj pogon, tvoj četvortaktni motor koji radi na kerozin!

   
     Eto, tako se sa četrdeset i kusur upisuje i završava režija u Engleskoj. Tako se sa pedest i kusur voli žena, onako kao da je prva i sa strašću kao da je poslednja. Tako se radi za želju!

   
     Jer ona nije želim i sad, čudo.
     Čudo je to srce koje se otvorilo i uključilo sve ostalo u tebi da se ona ostvari.

    
    Tako da ako i dalje žmirkate jer vam je sijalica slaba, dobro razmislite koje  i kakvo svetlo volite i krenite po gradu. Lakše je nego što mislite.

     Uvek je samo korak ili dva do mesta gde zaista želimo da budemo!