Ako se ne lepi za dušu, džaba se lepi za prste

        Miris sveže ispečenog hleba polagano istiskuje slatkast miris pečenih šljiva koji se do maločas širio.

            Na stolu ispred nas u  činiji, pekmez od šljiva.

   

           - Jesi li videla, samo prepoloviš šljive požegače, izbaciš koštice, dodaš malo šećera pa u rernu.

           - Videla sam, baš jednostavno, iako nema nikakvu meru?

           - Nema tu mera. Samo se pusti osećaju, kako ti šta dodje. Koliko šljiva, koliko šećera... kao i sa ovim hlebom. Za stvari koje se prave sa dušom nema mere. Odnosno, svako ima svoju meru, nadje je u srcu. 

           - A sad kad smo ga ovako lepo završile da ga sa vrućim hlebom probamo.

           - Uh, ulepiše mi se prsti!

           Ona mi prvo upućuje dug pogled preko naočara a onda uz zalogaje dodaje:

            - Svašta u životu može da ti se zalepi za prste, za ruku... i prsten može da ti se zalepi za prst, al` za dušu ćerko, za dušu treba da se lepi! Kad ti se zalepi za dušu, baš te briga gde se još zalepio. Baš te briga.

            Ćutimo...

            Sad prstom dohvatam pekmez i prosipam po hlebu mekom ko duša.