Пређи на главни садржај

Ako se ne lepi za dušu, džaba se lepi za prste

        Miris sveže ispečenog hleba polagano istiskuje slatkast miris pečenih šljiva koji se do maločas širio.
            Na stolu ispred nas u  činiji, pekmez od šljiva.
   
           - Jesi li videla, samo prepoloviš šljive požegače, izbaciš koštice, dodaš malo šećera pa u rernu.
           - Videla sam, baš jednostavno, iako nema nikakvu meru?
           - Nema tu mera. Samo se pusti osećaju, kako ti šta dodje. Koliko šljiva, koliko šećera... kao i sa ovim hlebom. Za stvari koje se prave sa dušom nema mere. Odnosno, svako ima svoju meru, nadje je u srcu. 

           - A sad kad smo ga ovako lepo završile da ga sa vrućim hlebom probamo.
           - Uh, ulepiše mi se prsti!

           Ona mi prvo upućuje dug pogled preko naočara a onda uz zalogaje dodaje:

            - Svašta u životu može da ti se zalepi za prste, za ruku... i prsten može da ti se zalepi za prst, al` za dušu ćerko, za dušu treba da se lepi! Kad ti se zalepi za dušu, baš te briga gde se još zalepio. Baš te briga.

            Ćutimo...

            Sad prstom dohvatam pekmez i prosipam po hlebu mekom ko duša.









Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

      Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju.       Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.        Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Pr...
Постави коментар
Прикажи све

Usudi se da budeš slobodan čovek

     Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ . Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA . Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.     Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!     A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim.          Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.      I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad...
1 коментар
Прикажи све

Kvaka

   Najteža stvar je uvek sa poznatim i lakim stvarima.         Na njima se obično padaju ispiti, pretrčiš, misliš znaš. Predubeđenje je klopka. Ispit uvek ima i ono, sledeći rok. Data ti je šansa da savladaš poznate i lake stvari.    Predrasude su klopka, mišljenja, stavovi, prepričavanja... To vas lišava mogućnosti da zaista upoznate svet i ljudsko u njemu, jer - već sve znate. Da li da pominjem  da sebi uskraćujete iznenađenja? A da, iznenađenje uvek podvodite pod neprijatnost. Tako da ste se odlučili da živite bez njih.      Jedino što se ne može predvideti na ovom svetu to je drugi čovek.      Ne možete predvideti ni svog čoveka ponekad, a opet, usuđujete se da donosite zaključke o drugom. Jer vam je poznato, jer znate, jer su to lake stvari. Podrazumevanja su za trivijalnosti, a ni jedno biće nije trijavijalno.      Tako vam prođe život, a da uopšte niste bili u ...
Постави коментар
Прикажи све