Teška vremena, teška reč, teški ljudi...

          U teškim vremenima živimo, teški smo ljudi postali. 

          Dani počinju i završavaju se sa teškim rečima. Rečima koje lome kosti, seku jagodice.

          Zatvoreni u sopstvenom mikrokosmosu ne možemo da prebacimo pogled dalje od sopstvenog nosa. Ovo naše je najteže,  najgore, najcrnje. Ne postoje drugi, ne postoji njihovo breme. I da, tako ste laki na osudu

             U obmani živite, sa obmanom ste se saživeli.

          Da li ste zaboravili na reči kao što su saosećanje, milosrdje, dragost, radost, ili živite u uverenju da su one samo deo neke reklemne kampanje  na koju se vi tako lako pecate jer stvarnost ne možete da podnesete?

            Svi biste samo da je lako, pa i jeste lako. Lako je postajati, bilo gde, bilo kada, pitanje je podnošljivosti. Nepodnošljiva lakoća postojanja da upotrebim Kunderine reči. Najteže je prepusti se životu. Umislili  ste da vaša sreća zavisi od drugog. Time ste ste se stavili u njegovu vlast.

            Pred ljude dodju vremena koja nisu teška, ta su vremena ispiti za ljudsko u nama. Vaše je da odlučite za koju ćete se stranu opredeliti, za šta ćete se uhvatiti.

            Lako je živeti u iluzijama da je negde tamo bolje, lakše, lepše. I tamo se ljudi suočavaju sa naprosto ljudskim stvarima. Kapitalizam - ponovo procvetao na pragu 21. veka, koji već uveliko pokazuje degeneraciju svega ljudskog je i tamo uzeo maha, samo što su tamo ljudi već toliko potpali pod njegov zakon materije da se već više i ne pitaju.

           Ne vidite sreću u onome što imate, ne vidite sreću u tome da ste blagosloveni pitanjima.

          
          Život se prihvata i živi onakav kakav jeste u vremenima kakava jesu. Tada ste razumni ljudi u realnim vremenima.

           Zavaravanje je da je nekada bilo, ili da će nekada biti, ili da je negde tamo. Život je uvek sada, i uvek ovde.

            Stvarnost je možda surova, no to nije pitanje, pitanje zašto ste vi surovi spram svega što je ljudsko. Prema sebi ste time surovi.

            U vremenima gde je sve svedeno na "Ja mislim",  "Ja kažem", "Ja sam uradio-la", a gde i drugi isto tako, nema mesta za  komunikaciju, nema mesta za razmenu. Nema mesta  za  drugog već samo za malo, izdvojeno, i samo ja. U virtuelnim vremenima živimo, virtuelni smo i sami postali.

           Bila su i biće druga vremena, teška vremena ili su samo ljudi teški. Ljudsko će uvek imati izazov da se suoči sa onim što donose nova vremena, pitanje je izbora da li ćemo i u tome biti i ostati ljudi.

         Čujem da je ovih dana Šekspir ponovo medju nama, pa za ovu priču bejah inspirisana Sonetom 66.