Пређи на главни садржај

Gde vam je život... Manifest



         Čovek da bi živeo mora prvo da hoda ivicma ponora. Tek tada, posle dobrog zagledanja u provaliju, sem ukoliko ga ona ne povuče, može da se odvoji od nje i počne da živi.
         Ne može se živeti ukoliko se dobro ne prodje kroz sve krugove,i one donešene i one novonapravljene. Samo je jedan put do slobode, a on vodi kroz ropstvo.

         Svi su vam krivi, krivi su vam roditelji, krivo je školstvo, kriv je sistem, krivo je društvo, zemlja, planeta...Zvuči umišljeno - zato što jeste umišljeno.
         Nema krivice, sve je to život samo i sve je savršeno u savršeno mogućem svetu.
       
         Proučavate  napamet istoriju kako bi vam ona rekla kako da živite. Čitate psihijatrijske izveštaje, horoskope, istražujete a zaboravljate da vam je dolaskom na svet data  šansa za jedan, jedinstveni samo vaš život. "Hitac ste ka čoveku" što bi rekao Hese, pitanje je do vas,  samo do vas, da li ćete iskoristiti šansu!
         To se ne uči, to se oseća i živi!
     
         Bavite se svim drugim, ponajviše drugim ljudima i njihovim životima. Dok se sa njima bavite vaš život protiče mimo vas, a i drugi se bave sa vama. Niste ni primetili a već trčite u krug i pitanje je milisekunde kada ćete da zagrizete sopstveni rep.
         Drugi su vam lepi, ružni, prljavi, glupi... blatite druge, koju god kategorizaciju da izaberete, misleći da na taj način uždižete sebe. Na taj način vam skaču rejtinzi jer i svi drugi uživaju u ismejavanju i mržnji svega onoga što su i sami. Kod drugog prepoznaješ sve ono što i sam nosiš. Što reče Apostol Pavle Korićanima "...sve vidimo kao u ogledalu...". Na taj način propuštate jedino zašto ste odgovorni i izašto ste ovde - propuštate život.
      
         Za zlo ste vezali sami sebe. Na zlo se primate, a zlo kad se primi uzima i crno ispod nokta.
         Dok to shvatite već ste u kaljuzi i blatu a iz gliba se teško diže. Mora neko da vam pruži ruku, a kako, kad su i svi oko vas u istom, jer to ste izabrali.

        Očekujete, očekujete da se desi promena, a vi se ne pomerate. Promena dolazi iz vas a ne iz vaše okoline. Naopako postavljate stvari.
        Očekujete  nešto od nekoga? Očekujete kako da vam neko kaže kako da živite SVOJ SADA život! Jbt, pa i oni isto očekuju od vas. Sram je imati očekivanja spram drugog čoveka.
      
        Imate samo jednu odgovornost - spremnost na odgovore. Stvar je umišljaja da ih ima više, to je odgovornost prema onom ko vam je dao vaš život na raspolaganje. Na vama je šta ćete učiniti sa tim jer vam je dao i slobodu - a vi još uvek tvrdite da je nemate.
       Mislite da je nemate, jer ste je podveli pod anarhiju, bezumlje, haos... Sloboda je poštovanje zakona a on je u vama. Dat vam je tada kada vam je dat i život. I svi ga imaju, pitanje je savesti zašto ga ne koriste.

      Biologija čoveka podvodi pod svesno i razumno biće, i namerno upotrebih ovu reč podvodi. A za ono što kažu osnove, citiraću Hesea - svako je hitac prirode uperen ka čoveku. A čovek je biće puno radosti i života u sebi.

       Izmešali ste reči. Za početak pustite da vam se dobre reči zariju u meso. Pustite i suze kad shvatite koliko dugo ste živeli bez njih. Potrebne su vam da operu vaše telo od onoga što ste godinama sakupljali.
      Kada ispustite i poslednju suzu doći će vam i pitanje, jer ste već prestali i da se pitate, gde vam je život?
      Odgovore tada ne tražite okolo, tamo ih nema.
      Naći ćete ih tamo gde vaša krv najradosnije žubori.
     
       
        
         
         

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

      Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju.       Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.        Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Provele su u policijskom sefu narednih šest godina.      Uz veliko zalaganje profesora istorije Milosava Bondžića bivaju "izvučene" iz po

Usudi se da budeš slobodan čovek

     Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ . Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA . Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.     Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!     A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim.          Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.      I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad si čovek, onda si i odrastao i slobodan.     Prvi korak je, pristanak na odrastanje. Deca  nisu slobodna. Mada, mnogi bah

Čarobni breg

   Za sve nas koji smo izgubili nekog nakon teške i duge bolesti.    Za sve one kojima će zapasti u životu ta gorka pilula.     A tako zapadne, da mogu proći godine dok je sasvim ne progutamo.     Ispraćajući na put nekog bliskog i sami prolazimo jedan dugačak i bolan put.      Čini mi se da tada najbolje upoznamo sve boje pozne jeseni.      Tada se svi pitaju  i razmišljaju o onima koji odlaze na mesto koje verujem da postoji za sve nas, jednom kada odemo. A šta je sa onima koji ostaju još neko vreme u ovom svetu koji zovemo živim? Sa ljudima koji su svoje živote i sve svoje dali da bi bili sa onima koji se spremaju na put.      U izmaglicima sopstvenog života dok gledaju patnje sveg ljudskog i sami prolaze put posle koga ništa više nije isto. Ponekad to dodje i kao otrežnjenje. Spoznaja koliko smo krhki i koliko smo bespomoćni. Kolika je zaista snaga života najbolje vidiš onda kada nekog ispraćaš sa ovog sveta.         Nije to borba da taj neko ostane u životu