Svi smo isti, svi dolazimo iz istine. Suze su iste, bol je isti, osmeh... radujemo se istim stvarima, tuge su uvek ljudske. Ovih dana društvene mreže je uzburkala narodna priča koju je učiteljica jedne osnovne škole podelila đacima. Priča je stara, vremena su nova. Sporan je sam početak priče, u kome se predočava da je čovek prodavao dinje a da je došao jedan Ciganin. U startu se predočavaju razlike. Mi i oni, vaši i naši, moje i tuđe... takve stvari su nas dovele do građanskog rata devedesetih godina prošlog veka čije posledice još uvek osećamo, iako je od tada prošlo 25 godina. Taj rat je unazidio čitav prostor zapadnog Balkana, za koliko,ne znamo ni mi sami. Godine ispred nas će nam to pokazati. Ako ne nama, onda onima koji dolaze posle nas, na žalost. Oni to već osećaju. Iz početka je uvek reč. Kao i u ovoj priči o dinji. U njoj se po ko zna koji put marginalizuje narod koji nema svoju zemlju, koji je rasejan svuda