Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

         Ženski ormar ima sposobnost širenja i skupljanja.          Uvek kad krenem negde gde trebam da budem "skockana a da se uopšte nisam potrudila", (a tri sata je otišla kao da sam pucnula prstima), ormar se sužava do  nemogućih granica. Stvari jednostavno nestaju iz njega, dezavuišu se u prostoru, a vreme se produžava od onog začas ću da se spremim do jedva se obukoh.           Kada rešim da otputujem negde njegova sposobnost širenja dolazi do maksimuma.Tada obavezno u njemu pronalizim stvari koje baš onomad, kad sam rešila da budem skockana nikako  nisam mogla da nadjem.           Stičem utisak utisak da su naši ormari čarobni. Pitanje je momenta kada ćemo kroz njih stići do Narnie.           Setih se naravno i nanine priče na tu temu, a gde drugde ispričene nego pored bunara uz kafu.           -Ćerko, vidim pakuješ se za more pa ne znaš šta sve treba da poneseš. Nana da ti kaže - sve ponesi. Nikad ti ne znaš šta sve tamo gde si krenula može da ti

          Beskrajni plavi horizont. Satima bi čovek  mogao da provede dokučujući njegova pitanja i odgovore. Posle toga bi našao mir u srcu, posle toga bi više voleo.           Predrasude, a gordost da ih sebi priznate vas sprečava da bacite pogled preko horizonta. Zatvarate sebi vidike, sužavate svoje srce. Doći će momenat kada više ni sopstvenu krv nećete moći da primite, a tada dolazi do pucanja.          Već nekoliko dana društvenim mrežama kruži jedna slika. Komentariše se kako je obučen muškarac na toj slici. Svako se oblači spram onoga šta je u njemu (čak i kada ima savetnika), te tako svaki komentar na račun toga zadire u lične stvari tog čoveka. Napad na ličnoj osnovi je duboko zadiranje u intimu čoveka koga čak i ne poznajete. S kojim pravom to radite?           Manje je bitno tu šta je taj gospodin obukao, mnogo više se iza svakog vašeg komentara krije u osnovi, neodobravanje njegove veze sa starijom ženom. Pre nego što se ičega dotaknete u životu prvo proverit

                -U, izgleda da smo danas pogodile.                 -Em miriše, em je slatka.                 -Da nismo džabe, danas, po onom suncu, birale.                 -Bio veliki izbor, pa dok smo sve obišle.                 -Sve smo za čas, a jesi li videla za dinju...i opet smo mogle da pogrešimo.                 -Kad je zatvorena sa svih strana, ne pušta kao bostan, zvuk makar.                 -E vidiš ćerko, tako ti je i u životu.Nikad ništa ne znaš, dok ne otvoriš, dok ne probaš, dok ne proveriš.Isto kao sa dinjom.Moguće je samo ako je direktno.Ono što je ljudsko, proveraš samo sa ljudima kojih se to tiče.Ne ideš okolo i pričaš sa drugim ljudima.To je, em ogovaranje, em ništa sem njihovog gledišta ne saznaješ,  a ne treba ti, samo te zbuni, il˙ te otruje, il˙ zavede, do istine ne možeš na taj način nikako da stigneš.A izgubiš vreme.Zapamti, direktno samo, kao ova dinja.Ne bismo znale kakva je da je nismo probale.Mogle smo nekog da pitamo, ali njegov ukus je nje

      Azurnoplava mi je omiljena boja, volim i druge, ali nekako ova mi je ta pored koje se najdobro osećam.      Probala sam sa nekim drugim, nije to to, uvek nešto fali, ne mogu da je složim sa ostalim stvarima koje imam. Čini mi se da uz nju, najbolje složim  sebe.       Azurnoplava, nije čak ni boja, u onom smislu šta je boja, tek nijansa, al˙ je moja. Volela bih, takav gušt bi mi bio, da mi tako dobro stoje neke  sasvim ženstvene boje i nijanse. Sa njima se mogu zadovoljiti samo u detaljima. Sa nekima od njih, da ih navučem na sebe u vidu haljine na primer, imam utisak da bih izgorela, prevruće su mi.       Da li sada, zbog toga, treba da idem od žene do žene, kojima to baš dobro stoji, i da im pričam da će se i one zapaliti? Da li bi možda trebalo da im objašnjavam koliko te "njihove" boje ne priliče trendu, vasioni, da su ružne, da trebaju da nose upravo onu koja se meni dopada jer "moja istina je univerzalna istina"? Da li treba da odem stepeni

         Mirisala sam prste.Na svakom sam mogla da osetim i papriku, i meso,luk, paradajz...kao mala ostrvca, a izmedju  njih, kao lahor, lepršao je miris peršuna.Ručak je već i prošao, ostao je miris.          -Mirišeš prste?Jel osetiš kako peršun povezuje sve mirise a ipak se osete i ostali?-Nana, opet dobacuje svoje poglede na put ispred mene.          -Kao lahor izmedju njih.          - E, jedan je recept za punjene paprike, a svačije su drugačije.Istina, tako je sa svakim jelom, al˙ kod punjenih parika razlika se vidi najviše.          -Sa paprikama ima puno varijacija?          -Ima ćerko koliko hoćeš.A ti da zapamtiš sad ovo, pa pravi kad ti se, kad, i kako ćefne.Parika je žena a muškarc je meso, ono što dodaješ, luk, paradajz, pirinač,  to su sve sitnice izmedju njih dvoje ćerko, pažljiva mora da budeš sa njima.Peršun ti je ljubav, zato ga tako osetiš na svakom prstu.Žena, kroz to što se otvorila da primi kroz to je dala, muškarac, ko to meso, što je prilježniji da j

         Životi svih ljudi su neraskidivo povezani.Danas prolazite pored neznaca a već sutra sa nekim od njih možete sedeti u nekoj udobnoj hladovini i piti kafu, za mesec dana ćete možda plakati glave zarivene u njegove rame jer će samo on moći da vas shvati.                  Pre nedelju dana mi je stiglo iznenadjenje iz Šapca.Moja nova, a već stara prijateljica Danka rešila da mi ulepša dan.Poklon je lep,  no još lepši je  gest.U današnje vreme kad vas kurir pozove i kaže da ima pošiljku za vas, u čudna vremena živimo, niko od nas ne pomisli na bombone.Retko kome padne na pamet da neko, tamo negde, misli na vas i šalje vam neke dobre vibracije.            Taj neko, ne želi samo da razmišlja i šalje dobre misli on želi da pokrene i čitav niz dogadjaja, ne bi li vas usrećio.Uostalom, šta drugo ljudi mogu oko sebe lepo imati sem druge ljude.Koliko god u loša vremena živimo, možda su nam upravo zato i data, da shvatimo blagoslov  koji imamo sa ljudima, ne samo sa onima koji su oko

                Julsko predveče, gugutke u daljini, na smiraju. Lubenica je provela dan  duboko u bunaru i sad, hladi naša čula. Otežali su i lenji ti prelasci iz dana u noć leti kao jedna dugačka, nepomična slika po kojoj oči igraju, uši slušaju. Tišinu, kao i obično, prekida Nana:                   - Znaš ćerko, to što te uče u školi kako se suprotnosti privlače, nije to tako u životu.                 - A kako je?                 - Isto se istom raduje, jer dolaze iz istine. Ljudi se prepoznaju, ne zna niko da voli ono što nije on sam.                   Odložila sam nož i gledam u nju radoznalo.                 - Muškarac i žena koji se nađu, pa su zajedno -  isti su. Iste su sebičnosti u pitanju. Oni liče jedno na drugo. Ponekad se malo mimoiđu, iz straha. Strah je to ćerko kad se vidiš u drugom, i nije bitno koliko im je jedno do drugog stalo, bitno je koliko im je zajedno do ljubavi stalo. To je bitno. Koliko im je da za ljubav žive, toliko je spremnosti da odustaju, ne od

         Čovek da bi živeo mora prvo da hoda ivicma ponora. Tek tada, posle dobrog zagledanja u provaliju, sem ukoliko ga ona ne povuče, može da se odvoji od nje i počne da živi.          Ne može se živeti ukoliko se dobro ne prodje kroz sve krugove,i one donešene i one novonapravljene. Samo je jedan put do slobode, a on vodi kroz ropstvo.          Svi su vam krivi, krivi su vam roditelji, krivo je školstvo, kriv je sistem, krivo je društvo, zemlja, planeta...Zvuči umišljeno - zato što jeste umišljeno.          Nema krivice, sve je to život samo i sve je savršeno u savršeno mogućem svetu.                  Proučavate  napamet istoriju kako bi vam ona rekla kako da živite. Čitate psihijatrijske izveštaje, horoskope, istražujete a zaboravljate da vam je dolaskom na svet data  šansa za jedan, jedinstveni samo vaš život. "Hitac ste ka čoveku" što bi rekao Hese, pitanje je do vas,  samo do vas, da li ćete iskoristiti šansu!          To se ne uči, to se oseća i živi!