Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

   Pad je prilika da se podignete. To je blagoslov.    Pametni ljudi se uče na greškama drugih ljudi. Iteligentan čovek isključivo na svojim. I to ne iz prve. Prethodi višeputno lupanje glavom o zid.     U takvim situacijama smo skloni da krivimo život, sudbinu, Tvorca... prodje dosta vremena dok se ne pokupimo i krenemo iz početka. A sve to samo zarad toga, da krenemo opet iz početka. Ovaj put sa potpunim poverenjem u to da ako nam je dato to da prodjemo, onda ćemo i proći.     Nema tu krivice, samokažnjavanja, kajanja...     Ima pokajanja, ima svesti o tome da osećaj krivice drži čoveka u ropstvu. A svaki čovek je slobodno biće, samo ne postoji uvek svest o tome.     Pad je prilika da donesemo promene u život. One bitne, unutar nas samih. Uostalom, to je i jedina prava promena. To trebamo shvatiti kao priliku, da stvari uradimo ne bolje, nego na bolji način. To je prilika da se odvojimo od programa sa kojima smo došli na svet. Od projekata koje smo izmislilili, da

   Toliko ljudi, a čovek sam.    Nema razgovora, samo prepričavanja. Šta, kako, kome je neko rekao. I šta je taj neko odgovorio, usput dižući levu obrvu, ili sklanjajući pramen sa lica. Bespotrebno trošenje vremena i energije. Posle su obično svi umorni.    Nema iskrene razmene izmedju dva bića. Nema iskrenog razgovora, ni empatije. Otuda su svi usamljeni, otudjeni jedni od drugih, svako u svom bunkeru. Ponekad samo promole oči da vide kako neko nešto, ili usne da nešto kažu, ne i da otvore.     Retko su oči i usne sinhronizovane. Nemoguće je kad si u bunkeru, postoji samo taj mali otvor kroz koji mogu da dodju, ili oči, ili usne. Nikada cela slika.     Kolektivna šizofrenija. Jedno misle, drugo pričaju, treće rade. Ispred njih su drugi, koji ih mogu povrediti, zato je bolje da su u bunkerčiću. Tamo je toplo, sigurno, tamo ste samo vi. Sa svim strahovima, frustracijama, nesigurnostima, neslobodama...            Tamo je samo vaše ja. Usamljeno i malo. Dokle god se n

    Ako u životu ne uradiš bitne stvari, kao da nisi ni živeo.    Ljudi se toliko potroše na važne stvari tako da im bitne naprosto promaknu.    Pre neki dan sam gledala dokumentarni film o životu Elvisa Prislija. Pa ga sinoć ponovih, u društvu. U društvu se i sa drugim ljudima stvari bolje vide. Tako se jedino mogu proveriti, sa drugim čovekom. Jedan od koraka za odvajanje  bitnog od važnog.     Neosporan je dubok trag koji je ostavio u muzici, u kulturi  XX veka. Sve te lepe pesme koje će generacije i generacije slušati ponovo. Uz njih će pasti prvi poljubac, susret, još neke lepe stvari, po neka ružna. Biće prisutan još dugo u životima mnogih. Mnogi će mu i zavideti na tome, što još uvek na neki način živi.     A može se njegova priča posmatrati i drugačije. Da ne idem daleko u pitanja da li je i kada presekao pupčanu vrpcu, da li je zaista voleo drugog čoveka, da li je do kraja upoznao reč radost, ili je samo naslućivao njeno značenje, da li je zaista spoznao šta je

   Novine, društvene mreže, televizija, sve je prepuno vesti iz politike, mode, sveta zabave, sporta, pomalo kulture...     Nema čega nema,neko bi rekao. Sve same marginalne stvari.         Vreme je da se pozabavimo ozbiljnim temama.    A tada je najbolje krenuti iz početka.    A to je ono na čemu ovaj narod pada iznova i iznova.     Ne zna ni gde mu je, ni šta mu je početak.     Pričaću vam naizgled banalnu priču. Naći će joj manu svi koji nisu pročitali ni slova od Prusta, Mana, Dostojevskog, pozivaće se upravo na njih.      Jesen je, pa izmedju ostalog valja srediti ormare. Jedan zaista mukotrpan posao, posao za koji je poterebno strpljenje, vreme, dobra organizovanost. Posao za koji je potreban red.          1) Početak - Dobro pregledati koliki su vam smeštajni kapaciteti i oderedite prioritete.                 2) Bacanje viška - Povadite sve stvari napolje. Ormare dobro prebrišite. Pregledajte svaku stvar jednu po jednu. Ono što niste obukli dve