Snežana Ćosić blog, Pričaj mi

  Ko smo ako ne prihvatimo drugog, ako ne prihvatimo drugačije?   Istorija čovečanstva beleži starost od oko 42.000 godina, niko ne zna tačno, ali to je najčešća brojka do koje dodjoh tragajući za istom. Menjale su se epohe, menjali su se vladari, moda, ukusi. Neke stvari se nisu promenile ni do dan-danas.    Na nekim stvarima čovečanstvo uporno pada. Svaki sistem, kako god se zvao  gradi se, opstaje, raste, pada,  na račun ljudi koji žive u njemu. U svakom sistemu postoji povlašćena manjina koja živi na račun većine. Ništa epohalno, mnogi će pomisliti.    Pa ipak, ima nešto epohalno, zabluda u kojoj velika većina i dan-danas živi, da će im neko dati, znači pokloniti slobodu. Da će im neko dati da uživaju sva prava koja uživaju "povlašćeni". Niko nikom ništa ne da na tanjiru, pa i zašto bi, ti ljudi su sve uradili da bi došli u poziciju da mogu drugima da sišu krv. Makar su dosledni u tome pa se ne pretvaraju kao ovi u podredjenom položaju da to nemaju u sebi.    Svaki

   Mogla bih ovu priču da započnem trivijalnim nabrajanjem činjenica koje možete i sami izguglati u dokolici. Mogla bih i sa aktuelnim rekla-kazala koje se ovih dana prepričava po društvenim mrežama.    Ne osporavam da ćete naići na vrlo zanimljive osvrte, ali ova priča nije tu da vam kaže kako da postanete lepše, koji su kućni aparati prvi konstruisani i ušli u upotrebu, šta je radila Kleopatra u trenucima dokolice, kako su bogati muževi smirivali žene dok su vreme provodili sa ljubavnicama.    Nema za cilj ni da ruši  ničije tabue. Pričam vam o kroz istoriju prvom od načina oslobađanja žena.    Danas je opšte prihvaćeno, gotovo nametnuto mišljenje da su žene slobodne onda kada su ekonomski nezavisne. Neosporno je da ekonomska nezavisnost  vodi ka jačanju ženske svesti o samostalnosti, ali one se i dalje pecaju... pa na šta drugo nego na muškarca. Ženska kolektivna svest počiva na tome da su rebro, da postoje samo i isključivo kao deo muškarca.  Da su tu, da bi se prilagod

   Nema boljeg mesta za opipavanje ženskog pulsa od ženskog toaleta, bilo kog lokala u kasnim noćim satima. Tako  u poslednjim satima stare godine, u jednom od njih, naleteh na zanimljiv razgovor - dobar uvod za današnju priču.    - Dobro me slušaj, obavezno gledaj da ti prvo Novu godinu čestita neki muškarac. Jesi li me čula, mora muškarac prvi da ti čestita Novu godinu! - Oniža crnka je upijala sve na što  je visoka brineta upozoravala. Na mah mi kroz glavu prolete Štefica Cvek pa reših da se umešam:    - A što ne žena, dobra žena? - Ostavih ih iznenadjene,  da  uz mimično-verbalne izraze konstatuju kako su im tanke usne, male grudi... Odoh da igram sa dobrim ženama, ženama kojima je blisko  žensko dostojanstvo. Kasnije sam spazila kako za stolom sede sa osam osoba ženskog i jednom osobom muškog pola.    Šta se to desilo sa ženama pa hodaju u hordama, agresivne, ljute, napadaju, love sledeći poruke folk i pop hitova koji im objašnjavaju da treba da zgaze, otruju, ubiju, izd

   Sedela su tako dva brata opet u tišini, s zuba na zub žvakali hleb pogleda bačenog u daljinu pa dokle pod mesečinom dopre. Ovaj put tišinu prvi prekide Gavrilo:      - Izgleda da ni spust neće da nam bude lak.      - Spust je, jašta da će biti lakše.      - Eh, uvek to svi mislimo, a u životu se svi lakše natovarimo nego što odložimo teret. Nego, hajde, ustani da krećemo polako. - Armen nevoljno ustade i krenu za njim.      - Lako je tebi tako da pričaš kada nisi okusio svetovan život.      - Nisam ga okusio, ali sam ga itekako osetio u sebi. Bol, patnju, čemer, jed... sve sam to doživeo u sebi.      - Ma u redu je sve to, nego da ti malo kreneš sa mnom.      - U mom srcu ima mnogo ljubavi za tebe, ali sa tobom, sem ovog zadatka koji dobismo, neću krenuti nigde.       - Istog oca imamo, valjda je red da smo zajedno.       - Svi mi imamo istog oca, Gospoda Boga, svi smo mi njegova deca i sve nas je poslao na različite strane sveta.       - Bog, Bog, Bog, samo o Bogu znaš d

   Ljubav, nevidljiva tanka nit koja drži čovečanstvo na zemlji.    A opet, neki se igraju sa  njom.   Neki se opet bore za nju. Kažu, da se tako bore za čoveka.    U jednom gradu, baš  kao što je ovaj naš Beograd, živi jedan stari bračni par. Sin im je davno otišao putevima svile. Kada je kretao rekao im je da mora da ode, kako bi pronašao sebe. Znaju njih dvoje dobro da sebe čovek može pronaći samo unutar sebe. Da su daleki odlasci samo bekstva od onoga što nosimo u sebi. Znaju njih dvoje i to, da su ljubav vrata koja otvaraju dušu, ali i da svako ima svoj put. A najviše što se može za drugog čoveka to je, da ga voliš.       Ponekad bi im se javio, razglednicom. Na tim slikama su uvek bila neka lepa i egzotična mesta. Dugo su ih gledali. U mislima su zajedno sa njim plovili prostranstvima magičnog istoka. To ih je podsećalo na mladost.    Putovali su, ne kao sada, samo u mislima, koje bi noću pred spavanje ćutanjem izgovarali jedno drugom. Noću, jer noću misli lakše