Пређи на главни садржај

Svi smo isti

  Svi smo isti, svi dolazimo iz istine.
  Suze su iste, bol je isti, osmeh... radujemo se istim stvarima,  tuge su uvek ljudske.

  Ovih dana društvene mreže je uzburkala narodna priča koju je učiteljica jedne osnovne škole podelila đacima. Priča je stara, vremena su nova.








     Sporan je sam početak priče, u kome se predočava da je čovek prodavao dinje a da je došao jedan Ciganin. U startu se predočavaju razlike. 
     
      Mi i oni, vaši i naši, moje i tuđe... takve stvari su nas dovele do građanskog rata devedesetih godina prošlog veka čije posledice još uvek osećamo, iako je od tada prošlo 25 godina. Taj rat je unazidio čitav prostor zapadnog Balkana, za koliko,ne znamo ni mi sami. Godine ispred nas će nam to pokazati. Ako ne nama, onda onima koji dolaze posle nas, na žalost. Oni to već osećaju.

     Iz početka je uvek reč. Kao i u ovoj priči o dinji. U njoj se po ko zna koji put marginalizuje narod koji nema svoju zemlju, koji je rasejan svuda po svetu, ali aktivno učestvuje u svim događajima zemlje u kojoj je rođen. 
    Pa su tako i Romi, zajedno sa Srbima proterani sa Kosova, i ne samo oni, i sve druge nealbanske zajednice. Sa nama zajedno dišu, dele dobro i zlo. Zahvaljujući Romima, Kusturici, Aleksandru Petroviću, Srbija je dobila Zlatnu palmu u Kanu. Izvezli smo romsku kulturu na zapad, ali nemamo romski kulturni centar.

    Paradoksalan je svet u kome živimo. 
    Drago mi je što postoje ljudi koji teže da ga naprave boljim. Koji su svestni da sve polazi od reči i spremni su da sagledaju svoje da bi kao pojedinci dali doprinos zajednici. Samo tako i možemo da napravimo korak ka humanijem i boljem društvu. Društvu u kome će poštavati jedinka, koje god da je boje, ili pola. Ono što ona daje opstanku zajedništva. Tako se ovaj svet pravi boljim.





    Paradoksalna je i  situacija da je priču podelila učiteljica koja je svesna svega ovoga. Koja je divan prosvetni radnik, koja svoje đake uči da kažu "mi" a ne "ja" . Koja ne dozvoljava razlike u svom odeljenju. Uči ih i da ne budu izolovana bića nego da su deo zajednice u kojoj žive, u kojoj svaka individua ima svoju svrhu.

    Njeno pismo izvinjenja prenosim u celosti:



Поштовани господине,
Молим Вас да Ви и остали које је ово узнемирило опростите због суочавања са нечим што може нанети бол. Да сам знала да било кога могу повредити, никада не бих са децом разговарала о шаљивој народној причи у чијем су садржају речи које могу узнемирити на ма какав начин. У тој причи за мене је само пример духовитости, ретке и вредне. Разговор са Вама открио је да тумачење може бити сасвим другачије. За мном су такође болни сати преиспитивања и кајања. Данас, када смо се упознали, имала сам прилику да видим колико је Ваша борба племенита и важна. Надам се да сте и Ви имали прилику да упознате мене на прави начин. Без живе речи и погледа у очи нема истинског разумевања. Уколико на било који начин могу допринети успеху мисији коју водите, рачунајте на то. Хвала и срдачан поздрав  







    Tako da u životu ponekad može biti baš kao i u nekoj lepoj priči. 
   Uz međusobno razumevanje i poštovanje. Uz iskren razgovor i stisak ruke. Sa svešću da samo individue mogu napraviti zajednicu. Čovek koje god da je boje, kao takav daje svoj doprinos da ova planeta bude jedno lepše mesto za život. A to omogućuje jedino zajedništvo svih nas.
     
    Svetu su potrebne naš razlike. U tome leži njegova lepota. A razlike su tu da se poštuju.
    To su nam pokazali i učesnici Priče o dinji.

    U susret Danu Roma...  
    Sećamo se na sve koji su dali nemerljiv doprinos: Čarli Čaplin, Ava Gardner, Roni Vud, Jul Briner, Hoakin Kortes, Juscelino Kubiček, Tajson Furi... i mnogi drugi. 
    Pogotovo oni, koji prave neke nove, lepše priče o dinjama.




    



     



     



   

   

   

     



































Коментари

Популарни постови са овог блога

Boginja iz Vitkova

Vitkovo je danas u svim vestima, pronađena je još jedna Boginja u plodnom, Vitkovačkom polju. 
     Tim povodom sam razgovarala sa arheologom Sanjom Crnobrnjom Krasić, višim kustosom zavičajnog muzeja Župe, čija je predanost i upornost  zaslužna za ovo neprocenjivo otkriće.         A svaku dobru priču je najbolje početi ispočetka.
       Sada već daleke 1957. godine u selu Vitkovo, Župa aleksandrovačka, prilikom obrađivanje njive došlo je do slučajnog otkrića tri figurine kasnije nazvanih Miladija, Grozdana i Ružica. O otkriću se dugo ćutalo. Vlasniku njive nikako nije odgovaralo da se sazna da ih je on pronašao, i to u svojoj njivi.        Njiva je hranila gladna usta, pa je odlučio da malo preinači istinu i u policiji je objasnio da ih je našao u koritu reke Pepeljuše. Ispočetka ih je pratila negativna kampanja. Provele su u policijskom sefu narednih šest godina.
     Uz veliko zalaganje profesora istorije Milosava Bondžića bivaju "izvučene" iz policije. Tada zauzim…

Usudi se da budeš slobodan čovek

Najveći mrak unutar čovekovog bića je njegov ego.      Za njega, mi smo savršeni, najbolji, najjadniji... i naravno najdobriji. Svega tu ima od NAJ. Čak i kada kudimo sebe, zapravo gladimo naše JA. Svaka, pa i mrva, pomisli da se dotakne ta unutrašnja krhka bomba, ostavlja čoveka zakočenog u ma i najslabijem nagoveštavanju oslobođanja.
    Jer, gde ćeš onda, kada ga nestane? Nestaješ i ti, zajedno sa njim, nemate. Vakuum si.      Ovde smo da srušimo iluzije i izgradimo snove!
    A jedna od najvećih iluzija je da nestankom našeg preveličanstvenog JA nestajemo i mi sa njim. 
    Njegovim nestajanjem, korak po korak, polako prihvatamo činjenicu da smo slobodna bića. Sve dok smo u njegovoj zamci, slobode nema. To je proces.

     I da se razumemo, pričamo zaista o tome šta znači biti odrastao, slobodan čovek. Šta znači biti čovek, jer kad si čovek, onda si i odrastao i slobodan.

    Prvi korak je, pristanak na odrastanje. Deca  nisu slobodna. Mada, mnogi bahatost, razmaženost, nepoš…

Kvaka

Najteža stvar je uvek sa poznatim i lakim stvarima.     Na njima se obično padaju ispiti, pretrčiš, misliš znaš. Predubeđenje je klopka. Ispit uvek ima i ono, sledeći rok. Data ti je šansa da savladaš poznate i lake stvari.    Predrasude su klopka, mišljenja, stavovi, prepričavanja... To vas lišava mogućnosti da zaista upoznate svet i ljudsko u njemu, jer - već sve znate. Da li da pominjem  da sebi uskraćujete iznenađenja? A da, iznenađenje uvek podvodite pod neprijatnost. Tako da ste se odlučili da živite bez njih.
     Jedino što se ne može predvideti na ovom svetu to je drugi čovek.      Ne možete predvideti ni svog čoveka ponekad, a opet, usuđujete se da donosite zaključke o drugom. Jer vam je poznato, jer znate, jer su to lake stvari. Podrazumevanja su za trivijalnosti, a ni jedno biće nije trijavijalno.
     Tako vam prođe život, a da uopšte niste bili u njemu, pa znate kako izgleda. Ne morate valjda sada da i učestvujete i proveravate stvari sa drugim ljudima. To je inače j…