Sedela su tako dva brata opet u tišini, s zuba na zub žvakali hleb pogleda bačenog u daljinu pa dokle pod mesečinom dopre. Ovaj put tišinu prvi prekide Gavrilo:
- Izgleda da ni spust neće da nam bude lak.
- Spust je, jašta da će biti lakše.
- Eh, uvek to svi mislimo, a u životu se svi lakše natovarimo nego što odložimo teret. Nego, hajde, ustani da krećemo polako. - Armen nevoljno ustade i krenu za njim.
- Lako je tebi tako da pričaš kada nisi okusio svetovan život.
- Nisam ga okusio, ali sam ga itekako osetio u sebi. Bol, patnju, čemer, jed... sve sam to doživeo u sebi.
- Ma u redu je sve to, nego da ti malo kreneš sa mnom.
- U mom srcu ima mnogo ljubavi za tebe, ali sa tobom, sem ovog zadatka koji dobismo, neću krenuti nigde.
- Istog oca imamo, valjda je red da smo zajedno.
- Svi mi imamo istog oca, Gospoda Boga, svi smo mi njegova deca i sve nas je poslao na različite strane sveta.
- Bog, Bog, Bog, samo o Bogu znaš da pričaš. - Tog momenta kao da ga je neko spotakao i krenuo je po još glatkim stenama da se kotrlja. U par navrata je probao da se uhvati za neki busen trave, ali to je samo činilo da mu ispadaju nokti. Kada se zaustavio o prvo drvo na koje je naleteo, bio je sav izranjavan i pocepan.
Gavrilo se polako spuštao ka njemu, na licu mu je lebdeo blag osmeh, a iznad glave su mu zraci sunca, koje se taman promolilo iznad vrha, napravili oreol. Delovalo je kao da lebdi dok se spuštao do njega.
- Kako si tako brzo stigao do mene?
- Želeo sam.
- Pusti me sad toga, nego daj ruku. - Jedva je ustao dok ga je Gavrilo pridržavao. - Vidi, ni jednog nokta. - Iz prstiju mu je curela krv pomešana sa gnojem.
- Vidim, no zarašće to brzo kod tebe.
- Hoće. - Jezikom je oblizao prste. - Nisam ja kao ti i tebi slični, pa da puštam bol na sebe.
- Ne puštamo mi bol na sebe, mi ga puštamo da prodje kroz nas. Da ode.
- Da mi je samo znati šta će vam to. Zar nije lakše ovako?
- Tako je možda lakše, ali kad se podvuče crta ispada mnogo teže. Rekoh li ti ja da spust nikad nije tako lagan?
- Reče.
- Pa sad ti i za ovo kažem.
- E, nismo ti i ja na put krenuli da bi mi ti držao propovedi.
- Znam ja zašto si ti ne krenuo tako lako sa mnom na ovaj put, nego zašto si me uopšte tražio i našao. Došao si po moju dušu.
- Ahahaha, - prolomilo se- - ja da sam došao po tvoju dušu već bih je uzeo. Došao sam da te vidim.
- Lažeš, ali, nema veze, vera me spašava.
- Opet ti veraaa.- Mahovina koja je bila ovlažila od jutarnje rose mu povuče noge i on je opet padao, ovaj put ravno u reku. - E, - zaustio je da opsuje, ali je Gavrilo već bio pored njega i šakom mu prekri usta. Koprcao se malo, a onda seo u ledeno hladnu reku.
- ˙Ajde ustaj, treba da nastavimo a i voda je ledeno hladna.
- E baš neću! - Rukama je počeo da lupa po vodi. - Neću, neću, neću! - Gavrilo se pomerio, seo je ispod jednog drveta i okrenuo glavu ka nebu. Zatvorio je oči, namah mu celo telo preplavi osećaj zahvalnosti. Pogledao je ka Armenu, on se beše podigao i visoko dižući noge u vazduh polako izlazio iz vode. Diže se i on.
- ˙Ajde, idemo, uostalom šta sam ja zapeo za tvoju dušu, čujem, priča se medju mojima, da za nas ovde ima posla koliko hoćeš. Igraju se ljudi naših igara, pa taman da se mi malo poigramo sa njima kada se trpaju tamo gde im nije mesto.
- Teško je danas ljudima mnogo.
- Pa kad im je teško što ne potraže spas,utehu, ljubav, mir? Što se kockaju sa životom? Vidiš da u stvari mene čekaju i prizivaju.
- Ostali su bez nade.
- Pa je l˙ oni znaju šta se desi kad se ostavi nada?
- Znaju, ali ostali su i bez vere.
- Hm, a ljubav? Nije valjda da su se upecali na ovo što im prodajemo umesto nje?
- Upecali su se.
- Uh, baš sam ogladneo. Da li ćemo moći negde da svratimo da pojedemo nešto?
- Čini mi se da je ono što vidimo u daljini sa crvenim krovom kafana, pa ako si baš gladan, svratićemo.
- Itekako sam gladan.
- Pruži onda korak, podne je već odavno prošlo.
STANICA BALKAN
- Izgleda da ni spust neće da nam bude lak.
- Spust je, jašta da će biti lakše.
- Eh, uvek to svi mislimo, a u životu se svi lakše natovarimo nego što odložimo teret. Nego, hajde, ustani da krećemo polako. - Armen nevoljno ustade i krenu za njim.
- Lako je tebi tako da pričaš kada nisi okusio svetovan život.
- Nisam ga okusio, ali sam ga itekako osetio u sebi. Bol, patnju, čemer, jed... sve sam to doživeo u sebi.
- Ma u redu je sve to, nego da ti malo kreneš sa mnom.
- U mom srcu ima mnogo ljubavi za tebe, ali sa tobom, sem ovog zadatka koji dobismo, neću krenuti nigde.
- Istog oca imamo, valjda je red da smo zajedno.
- Svi mi imamo istog oca, Gospoda Boga, svi smo mi njegova deca i sve nas je poslao na različite strane sveta.
- Bog, Bog, Bog, samo o Bogu znaš da pričaš. - Tog momenta kao da ga je neko spotakao i krenuo je po još glatkim stenama da se kotrlja. U par navrata je probao da se uhvati za neki busen trave, ali to je samo činilo da mu ispadaju nokti. Kada se zaustavio o prvo drvo na koje je naleteo, bio je sav izranjavan i pocepan.
Gavrilo se polako spuštao ka njemu, na licu mu je lebdeo blag osmeh, a iznad glave su mu zraci sunca, koje se taman promolilo iznad vrha, napravili oreol. Delovalo je kao da lebdi dok se spuštao do njega.
- Kako si tako brzo stigao do mene?
- Želeo sam.
- Pusti me sad toga, nego daj ruku. - Jedva je ustao dok ga je Gavrilo pridržavao. - Vidi, ni jednog nokta. - Iz prstiju mu je curela krv pomešana sa gnojem.
- Vidim, no zarašće to brzo kod tebe.
- Hoće. - Jezikom je oblizao prste. - Nisam ja kao ti i tebi slični, pa da puštam bol na sebe.
- Ne puštamo mi bol na sebe, mi ga puštamo da prodje kroz nas. Da ode.
- Da mi je samo znati šta će vam to. Zar nije lakše ovako?
- Tako je možda lakše, ali kad se podvuče crta ispada mnogo teže. Rekoh li ti ja da spust nikad nije tako lagan?
- Reče.
- Pa sad ti i za ovo kažem.
- E, nismo ti i ja na put krenuli da bi mi ti držao propovedi.
- Znam ja zašto si ti ne krenuo tako lako sa mnom na ovaj put, nego zašto si me uopšte tražio i našao. Došao si po moju dušu.
- Ahahaha, - prolomilo se- - ja da sam došao po tvoju dušu već bih je uzeo. Došao sam da te vidim.
- Lažeš, ali, nema veze, vera me spašava.
- Opet ti veraaa.- Mahovina koja je bila ovlažila od jutarnje rose mu povuče noge i on je opet padao, ovaj put ravno u reku. - E, - zaustio je da opsuje, ali je Gavrilo već bio pored njega i šakom mu prekri usta. Koprcao se malo, a onda seo u ledeno hladnu reku.
- ˙Ajde ustaj, treba da nastavimo a i voda je ledeno hladna.
- E baš neću! - Rukama je počeo da lupa po vodi. - Neću, neću, neću! - Gavrilo se pomerio, seo je ispod jednog drveta i okrenuo glavu ka nebu. Zatvorio je oči, namah mu celo telo preplavi osećaj zahvalnosti. Pogledao je ka Armenu, on se beše podigao i visoko dižući noge u vazduh polako izlazio iz vode. Diže se i on.
- ˙Ajde, idemo, uostalom šta sam ja zapeo za tvoju dušu, čujem, priča se medju mojima, da za nas ovde ima posla koliko hoćeš. Igraju se ljudi naših igara, pa taman da se mi malo poigramo sa njima kada se trpaju tamo gde im nije mesto.
- Teško je danas ljudima mnogo.
- Pa kad im je teško što ne potraže spas,utehu, ljubav, mir? Što se kockaju sa životom? Vidiš da u stvari mene čekaju i prizivaju.
- Ostali su bez nade.
- Pa je l˙ oni znaju šta se desi kad se ostavi nada?
- Znaju, ali ostali su i bez vere.
- Hm, a ljubav? Nije valjda da su se upecali na ovo što im prodajemo umesto nje?
- Upecali su se.
- Uh, baš sam ogladneo. Da li ćemo moći negde da svratimo da pojedemo nešto?
- Čini mi se da je ono što vidimo u daljini sa crvenim krovom kafana, pa ako si baš gladan, svratićemo.
- Itekako sam gladan.
- Pruži onda korak, podne je već odavno prošlo.
STANICA BALKAN
Коментари
Постави коментар